Dobrodošli, Gost. Molim te uloguj se.
FORUM IPG
25.07.2014 u 01:00:18
Vesti:


Stranice: 1 
Kratka prica (pročitano 14440 puta)
Zvoncica
Administrator
*****




Poruke: 4624
pol: female
Kratka prica
17.02.2003 u 18:15:02
 
DECA  
Plasticno cvece je najgluplja stvar koju je covek ikada izmislio.  
Ti si najgluplja žena jer to cvece kupuješ.  
Tvoja majka je još gluplja (nije da mrzim taštu) - kad dode u posetu deci i tebi obavezno to cvece zalije.  
Ja sam najgluplji muškarac jer sam se tobom oženio, i dozvolio sebi takav "luksuz" da mi tašta bude žena koja zaliva plasticno cvece.  
Naši prijatelji su totalne gluperde, jer misle da je cvece pravo, samo oni ga ne zalivaju kao tvoja majka, nego traže pelcer, (što je priznajem gluplje) kad god dodu bilo na kafu, ili na meze, ili onako bezveze (što se uostalom svodi na isto).  
Ipak imamo pametnu decu.  
MRZE to cvece, jer ne miriše.  
 Cheesy
Vrati se na vrh
 
 



WWW   IP Logovan
La_Femme_Nikita
Bivši član



Re: Kratka prica
Odgovor #1 - 25.02.2003 u 22:52:49
 
Fenomenalno Cheesy Cheesy Cheesy
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
Ozzie
Bivši član



Re: Kratka prica
Odgovor #2 - 25.02.2003 u 23:17:06
 
E al' kako se pametna deca izrodise od tolikih dumb & dumbera?!  ???  Roll Eyes  Shocked  Grin  Grin  Grin
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
Ozzie
Bivši član



Re: Kratka prica
Odgovor #3 - 25.02.2003 u 23:27:44
 
Za ljubitelje kratke price:
 
http://www.zemun.co.yu/albahari/
 
Jedan od maturanata Zemunske I Gimnazije.  Wink
 
-------
 
Grad
 
  Pocetkom marta poceli su da ruse fabriku. Nenadni, kratkotrajni sneg primorao je radnike da obustave zapoceti posao na dva-tri dana, posle kojih su se, ipak, vratili baraci sa alatom i visokom, osamljenom kranu kraj obale reke. Vise nije bilo razloga da bilo ko sumnja u skori  dolazak proleca. Na ramovima prozora belela se krevetska posteljina, promicali su moleri i tapetari, mirisao lak. Kucne macke bile su skotne.
 
  Lezale su, udebljale, na jos prozeblom suncu i ljudi su pred njih donosili cancice sa mlekom i svezu, okrvavljenu dzigericu. Macice smo, potom, kao po nekom dogovoru, bacali u reku pored odlivne kanalizacione cevi. Vodostaj je tih dana bio izuzetno nizak-izmedju nas i reke prostiralose nekoliko metara zitkog mulja i fekalija-i nejaki decaci nisu dospevali  da dobace svoj zivi teret do vode. Papirne kese su se prevrtale i otvarale u vazduhu, i iz njih su, uz zaglusujuce krike, ispadali tek rodjeni macici, bauljali po kalu i tonuli sirom otvorenih slepih ociju. Iz nedeljnog i plavog neba, ustremljivale su se ptice. Decaci su plakali. Ribari su psovali. Zena nije bilo.
 
   Nedaleko od nas, na terasi restorana, penzionisana vojna lica, zagledana u glavni grad, pila su vinjak ili, redje, caj.
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
La_Femme_Nikita
Bivši član



Re: Kratka prica
Odgovor #4 - 26.02.2003 u 00:17:24
 
Sto mi zao macicaaaaaa Shocked Shocked Shocked Shocked Shocked cry cry cry cry cry
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
Zvoncica
Administrator
*****




Poruke: 4624
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #5 - 26.02.2003 u 22:41:47
 
Jaoj ozzie ovo je UZASNO!!!!! cry cry cry cry cry cry cry
Vrati se na vrh
 
 



WWW   IP Logovan
tsc
God Member
*****


...

Poruke: 9692
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #6 - 27.02.2003 u 01:50:58
 
surovo  8)
Vrati se na vrh
 
 

...
  IP Logovan
Ozzie
Bivši član



Re: Kratka prica
Odgovor #7 - 27.02.2003 u 02:39:28
 
Interesantno, i sam sam imao slicna iskustva sa svojom macom Tinom, pre jedno 20 god. Ona je omacila 4 komata, a moja mama je odlucno smotala 2 u kesu i odnela u kontejner za djubre. Celu noc su se drali, a meni se srce ledilo. Ona preostala 2, bili su macori, jednog smo zvali Joca, drugog Marko. Jocu smo poklonili nekome, a Marko je bio "nas" macak godinama. Posle je Marko sa majkom (uf ta bestijalna posla) imao jos jednu seriju macica, na sta smo morali da izbacimo i Tinu i macice komplet iz kuce. Ostala mi je u secanju scena kad su komsije setali dobermana, pa ovaj dograbio jedno Tinino mace u celjust, a Tina (malecka kakva je bila) se suludo hrabro suocila sa zbunjenim dobermanom, koji je ispustio mace i izgrebane njuske pobegao. Marka smo morali da "otpustimo" negde oko 1990-te, kada je moja sestra imala bebu. Vidjali smo ga godinama oko zgrade, bio je glavni macak u kraju. Nedavno kad sam bio tamo da obidjem stari kraj, video sam jednog macana koji je leskario ispred zgrade, nemam sumnje da je potomak naseg Markica.
 
Ponekad mislim da sam samo macak u ljudskom obliku.  Roll Eyes
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
hana
Senior Member
****


**********

Poruke: 441
Re: Kratka prica
Odgovor #8 - 04.03.2003 u 12:56:15
 
imam  jednu lepu sivu, tigrastu macku koja ide sama napolje i vrati se kad hoce! i lezi na knjigama koje hocu da citam i ne da mi da pisem i mnogo voli tastaturu i mrzi usisivac!
 
i kastrirana je tako da nema brige  Roll Eyes
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
knjigor
YaBB Newbies
*




Poruke: 9
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #9 - 01.03.2006 u 08:39:06
 
E super ti je ovo, ali to se ne zove bas kratka prica, jeste da je skoro u proznoj formi, ali jako vuce na postmoderni stih. vise mi se ipak svidja kao pesma.
Vrati se na vrh
 
 

KnJiGoR
  IP Logovan
knjigor
YaBB Newbies
*




Poruke: 9
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #10 - 01.03.2006 u 08:45:35
 
e pa ovo bas i nije kratka prica, ali nije dobila losu kritiku od onih koji su je citali
 
Travari
 
- Ma daj jo{ jednu deda, jednom se `ivi!!
- Daj, daj!! Daj jo{ i dvije, tri, do}e smrt brzo, a mi da je do~ekamo suva grla!
- Eee, nije to tako lako ko {to se ~ini deco moja. Ja je evo ve} godinama ~ekam, pa sve ni{ta i ni{ta.
- Ma {ta lupa{ to deda Trifune, pa pogledaj se kakav si! Ceo `ivot sakuplja{ kojekakve trave, pravi{ pomade, lekove, nema nikog u selu koga nisi barem jednom le~io i izle~io, dr`i{ se ko da ima{ trideset godina, a ne {ezdeset i pet, a tu je i ona tvoja sveta biljka kojom sve le~i{.
- Pa jeste sinko, al nije ni meni lako...
- Ajde deda, suni jo{ po jednu tu tvoju smesu pa da idemo, ne}e njiva sama da se ore.
- Ajde, ajde deco, za va{e zdravlje. Al sam kad bi znali moju muku, ne bi tako pri~ali.
- Pa hajd onda reci, nemoj vi{e da nas mu~i{ tu.
- Pri~aj, pri~aj, {to }uti{!
- Ima ve} evo desetak godina kako mi se to desilo. Zakuca mi tog dana neko na vrata, pomislih da je neka nevolja u selu, i ve} otvorih svoj orman sa travama, kad na vratima stari \or|ije. Stoji tamo i dr`i ne{to belo u ruci. Pri|em mu, nazdravimo dobar dan i pomoz bog i sve kako treba, i ponudim rakijom.
- Otkud tebe ov|e \or|ije, pa mi uvek u kavani, nikad kod ku}e.
- Poslom Trifune, poslom.  
- Kakvim poslom, crni \or|e, pa ti zna{ da ja imam samo vas iz sela i nikog vi{e. Ko bi meni piso?
- Ne znam Trifune, al evo na tebe, pravo iz Beograda. Evo vidi i sam.
Uzeh ono pismo iz njegove ruke, beli se ko sneg, a na njemu crnim slovima, krasopisom moje ime i adresa. Otvorih ga, kad ono Vujadin, poziva me u Beograd da do|em {to prije, jer je na{ao ka`e na Karaburmi, neku travu koja tako le~i bolove, da su svi njegovi prezadovoljni.
Nemam {ta, to mi je poso. Spakujem se i sutradan prvim vozom kod Vujadina.
 
Stigo ja tamo, sunce tek iza{lo. Stojim na stanici i gledam, kuda sad. Uzeh ono pismo i zagledam sa svih strana, al nigde adrese, ni stana. Krenuh ve} ku}i tek da stavim pismo u koverat, a ono na drugoj strani sve po redu, i stan i ulica i broj, sve tu, a ja tra`io u pismu...
- Ma daj deda ne davi vi{e, imamo mi pre~a posla od tvojih ludovanja.
- De pusti ga da pri~a Marko, zave`i malo taj tvoj jezik, radi ti ko mlin.
- Ja, ja. Na|em ja tako adresu i krenem polako put Karaburme. Stignem do Vujadina, a on ispred kapije ~eka i vi~e  
- Pomoz bog prijatelju!
- Bog ti pomogo, ro|a~e!
- Ajde u|i, u|i. De da popije{ koju.
Pa kako je? Kako u selu?  
- Evo, nekako, stalno neko bolestan, pa svi kod mene. Bolesti sve vi{e, a pameti sve manje, ko i bilja. Nema vi{e ni dobrog ~aja ni obloga, nestalo bilje, nema.
- A je evo ima tri meseca, {etam tako gore po {umi, i nai|em na neko bilje. Niklo na nekoj gomili sme}a. Pomislim prvo neka drva, visoko brate skoro dva metra, al pogledam malo bolje, zeleni se stabljika, meka, nema kore, znam da ne mo`e biti drvo. Po~nem da zagledam, a ono ispod male biljke isto rastu. Na krajevima grana neke gomolje, pri|em pomiri{em, a ono miris ko med, slatko ko neko cve}e. Gledam ja tako gledam, i sve mislim, moglo bi to ne~emu i da slu`i, nije takva trava sigurno za bacanje, niti korov. Uzberem par listova i par gromulja sa krajeva, strpam u d`ep i odem ku}i. Kad sam stigao, stavim to sve na papir da se su{i. Sunce tog dana ba{ zapeklo, pa se sve osu{ilo ve} do ve~eri. Uzeh tada sve to i izmrvih za ~aj ili ~ibuk. Uzeh prvo malo me|u prste i bacim u vatru, a ono sve zamirisalo. Gledam gde }u, {ta }u, uzmem papir i duvankesu, izvadim malo duvana i pome{am sa ovime, pa sve u papir zamotam i pripalim.
Uzmem dim dva, vidim ko duvan, samo malo sla|e. Tri, ~etiri, popu{im sve.
Sedim tako gledam sve kroz prozor, a ono sunce zalazi. Boje se prelivaju, sve oseti{ ko da ti po licu igraju. Sve mi ne{to toplo, lako, ne osetim vi{e ni onaj kuk {to sam onomad lomio kad sam pado sa oraja. Vidim ja nije to tako lo{e, pa smotam jo{ jednu i popu{im, a ono nema vi{e ni kuka ni grla, ni onog bola {to mi je osto u grlu i plu}ima posle prve cigare. Sve mi lako, i da se sagnem i da ustanem, ne bole vi{e le|a ni kosti, ~ak mogu i da sko~im.                                        
Legnem u krevet to ve~e, i  zaspim, kad udari ne{to, ko konj kopitom o pod. Trgnem se iz sna, kad ispred mene Sveti \or|e. Sedi na vrancu sve u zelenoj svili i kadifi i u ruci mu koplje, jo{ se cedi crna krv sa njega kako je njime probo onu alu.
- Ustaj, Vujadine, ustaj. Zar ne vidi{ da je ve} zora?
Pogledam kroz prozor, kad tamo sunce ve} uveliko na izlasku. Nije mi jasno, ko da sam malopre lego, al ne la`u o~i. Ustanem, a on mene za rame, sve onako sa konja pa mi rekne:
- Idemo, Vujadine, idemo u svet, poslao me je bog da ~inim sa tobom dobra po svetu jer si ti dobar ~ovek, i bi}e{ svetac po smrti, al nisi dovoljno dobra ~inio,a ne mo`e se svetac biti bez svetih i dobrih dela. Idemo, nemamo vremena, ajde ~eka te konj napolju.
Iza|osmo napolje kad tamo at, velik ugojen, a krila ra{irio i prote`e, i sve vi~e:
- Ajde, Vujadine, ne~asi ~asa, vreme je.
Popnem se ja na njega, a sedlo sve od zlata, a jabuka, da je vidi{ samo, dragi kamen, ko pesnica.
Krenemo mi tako u svet. Letimo po nebu, a kad se konji umore, hodaj onda po zemlji. Od sela do sela, od grada do grada i sve poma`i Vujadine ljudima, le~i bolesne, le~i. Idemo tako od mesta do mesta, a kad nestane trava i lekova onda u neku {umu na vr jedne planine gde je bilo svakojakih bilja i trava, i {to sam ih znao i {to nisam. Reko mi je jo{ i \or|e o onima {to ih nisam poznavao da neke le~e vid, neke sluh, da od nekih ponovo rastu ruke, noge, u{i, nos. ^ak mi je i pokazao neke koje u pravoj smesi le~e ljude od smrti, ali da te samo mogu da dam ~istim, mladim, mirisnim du{ama koje imaju jo{ razloga da `ive, a \avo ih je preoteo od Boga, pa im donio smrt prerano. I{li smo tako i le~ili, a ljudi po~e{e da pri~aju o meni. Brzo se pro~u dobar glas po selima i svetu. Po~e{e da me nazivaju i svecem, i an|elom, i isceljiteljem. Negde se me u nekim dalekim zemljama nazivali i alhemi~arem i tra`ili od mene da im stvorim zlato iz gvo`|a, negde sam bio i vra~, negde {aman, vidar. Svuda su me zvali i za sve. Da le~im ljude i stoku, seljake i vladare, da poma`em nerotkinjama da zatrudne, da le~im zle ljude od zla, da poma`em siroma{nima da zarade dinar, a bogatima da na|u sre}u van bogatstva. Svi su bili toliko zadovoljni i sre}ni da su me jednog dana po~eli slaviti i kao Boga. Reko je neko da sam ja bog koji je si{ao sa neba da donese ljudima sre}u i zdravlje, da donese dobro svetu i da vi{e nikad ne}e biti zla ni smrti, ni bolesti ni bede.
Dobar glas daleko se ~uje, al zao jo{ dalje. Nije dugo trajalo moje svetiteljstvo, jer jednog dana sti`e glas do Boga jedinoga. Javi se on \or|iju u snu i pozva nas da do|emo kod njega u rajske dvore.
Jutro vedro osvanu, a \or|ije smrknut.
- [to ti je \or|ije, {to si tmuran, pa nije zlo, vidi{ da su svi zdravi i sre}ni, da vlada pravda, da nema zla.
     - Sedi na konja, idemo.
Jahali smo dugo. Ni sam ne znam koliko smo no}i no}ili, a koliko smo ih prejahali, kad stigosmo pred neke dveri. Kapija sva od zlata, a na kopljima dijamanti. Sve sija i ble{ti, da te o~i zabole. Sjahasmo sa konja i krenusmo stazom. Pod nogama sve ti meko ko da po jastucima hoda{. Pohodasmo tako kad ispred nas crkva samodre`da, u|emo u nju, a mesto oltara velika stolica. U njoj sedi sam Bog.
- Vujadine zgre{io si. Ja sam te poslao da ~ini{ dobro po svetu, a ti umesto toga ho}e{ mene da zameni{. Lo{e ti je to, Vujadine moj, zna{ da na svetu mo`e da postoji samo jedan Bog, a to sam ja. Proklinjem te i zbog tvog greha {to si le~io ljude od smrti, zar si zaboravio da du{e idu u raj, ~ak si bio i toliko drzak da ih di`e{ iz zemlje, pa je sad carstvo Rajsko potpuno prazno. Zlo ti je to, Vujadine, zlo, a zlo mora da se kazni. Po{to si drugima davao `ivot ve~an, sada }e{ ti `iveti ve~no. A vidim i da si tugovao za svojim selom. Nije ti srce bilo ~isto, zato te vra}am tamo, da `ivi{ ve~no dok svi oko tebe mru.
Re~e to mirno i okrenu glavu na drugu stranu.
Trgnem se pogledam, kao ono moja soba, jutro osvanulo onako svetlo ko i dana kad sam odlazio, na stolu duvankesa, papir i malo one trave {to osta. ^ujem neko lupa na vratima.
- Vujadine! Vujadine jesi tu?
Ustanem polako iz kreveta i otvorim vrata, neki starac stoji ispred mene.
     - Vujadine brzo, umire mi baba, sve je ne{to probada u grudima. Nije spavala ve} tri no}i od bolova.
Setim se, deda Pera. Uzmem torbu sa ~ajevima i biljem i pogledam na sto. Stoji tamo jo{ malo one trave. Uzmem par~e papira i pokupim sa stola i zamotam. Mo`da pomogne i njoj kad je pomogla meni. Stigosmo do njih, a ja ni pet ni {est nego zamotam onu travu u papir i dam babi da popu{i. Pro|e desetak minuta, a ona sva zdrava, ka`em ti ~udo od trave. Od tada pravim od nje i ~ajeve i pomade i losione, i svima je dobro. ^ak su i ovi novope~eni derani po~eli svaki dan da dolaze kod mene da im dam malo. Sve ka`u dobra za {kolu, lako se u~i, ne boli ih knjiga od nje. Pro~uo sam brate nadaleko, svi dolaze kod mene i mlado i staro.
- ^udo Vujadine, stvarno ~udo. Reknem mu.
- Jeste Trifune, jeste, ali ipak mu~e me neke stvari. Nije me bilo onomad dugo kod ku}e, to kad sam bio u svetu, sve se nekako promenilo bilo, al ljudi ko da nisu ni primetili da me nema. I sve si mislim {to se ono Bog bio naljutio na mene, pa mislim kako da popravim gre{ku, kako bi bio da ne budem sebi~an. Zna{ od kako me ono bacio iz raja, ko da ima ve} deset godina, i umrlo ve} toliko na{ih, sve si mislim da smo jo{ samo nas dvojica ostali, nema vi{e niko star. Mislim ja tako ve} neko vreme, i {to ba{ da mi Bog po{alje Svetog \or|ija, jes da mi je krsna slava, al mora biti jo{ ne{to. Mislim tako pa se setim da je u na{em selu po{tar \or|e, i da je to znak da trebam i u na{e selo da dam ovu svetu biljku. Istom trknu u po{tu i po{aljem tebi pismo, da do|e{. Imam evo spremljen paket za tebe. Ima{ unutra dosta trave za {est meseci, spremio sam ti i recepture, a ima{ i semenja da poseje{ u prole}e. Nemoj samo pri~ati okolo o tome, rekli su mi ovi moji da su vlasti sumnji~ave oko toga i da ne daju da se koristi, al {ta }e{ ljudima je do zdravlja, a ne do vlasti.
     Uzeo sam paket i vratio se u selo. Kad sam stigao ku}i prou~io sam recepture i zamotao jednu cigaru po Vujadinovom receptu. Stvarno deco sve le~i, nema vi{e bolova, to je ta sveta biljka.
     Eto, to vam je deco sudbina travara, i Vujadin, prokleta mu du{a onog dana kad me pozvao u Beograd, i ja ~ekamo ve} godinama da nas uzme bog pod svoje, pa svaki dan ni{ta pa ni{ta. Dosadilo ve} gledati druge kako odlaze. Te{ko je deco moja te{ko. Nego ajte vi na njivu, sad }e podne.
     - Ovaj stvarno nije normalan, kljuka se kanabisom svaki dan.
     - Misli{ da je i sad ura|en...?
     - Ma sigurno; jesi mu video o~i?
     - Trebalo bi nekom re}i.
     - Ma }uti, dok god to~i besplatno, dobro je.
Vrati se na vrh
 
 

KnJiGoR
  IP Logovan
Maha
God Member
*****




Poruke: 3507
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #11 - 01.03.2006 u 11:28:53
 

 
dobro nam došao i dobro priču donio  Smiley
 
Hoće li ime autora i kritičara ostati tajna za nas?
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
knjigor
YaBB Newbies
*




Poruke: 9
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #12 - 01.03.2006 u 15:15:15
 
Hvala na dobrodoslici. nadam se da je ono bila kritika, ne samo zelja Smiley
Ko` sto samo ime kaze Knj Igor
Vrati se na vrh
 
 

KnJiGoR
  IP Logovan
Falcon
God Member
*****


"Primigenijo!
 Ubijte ih sve i
zapalite Rim!"

Poruke: 8057
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #13 - 01.03.2006 u 17:08:35
 
Dobrodosao i od mene
Vrati se na vrh
 
 

Nihil est annis beatum - Ništa nije brže od godina. Ovidije
jelena_lena2002   IP Logovan
knjigor
YaBB Newbies
*




Poruke: 9
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #14 - 02.03.2006 u 10:15:17
 
thanks, thanks
Vrati se na vrh
 
 

KnJiGoR
  IP Logovan
knjigor
YaBB Newbies
*




Poruke: 9
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #15 - 02.03.2006 u 10:15:37
 
thanks, thanks
pozdrav i svima vama
Vrati se na vrh
 
 

KnJiGoR
  IP Logovan
knjigor
YaBB Newbies
*




Poruke: 9
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #16 - 15.03.2006 u 17:57:09
 
Priča o ljubavi ili zlu koje je zajebalo i smrt i đavola
 
 
Bio u nekom selu jedan čovek, dobar ali siromašan, koji iako se par puta ženio nikako nije mogao da ima dece. Jednog dana vraćao se on šumom sa neke pijanke sa drugog kraja sela. Išavši tako dođe do onog mesta za koje su svi govorili da je ukleto i da tu kasno u noći vile tanac izvode i da ako bi se ko zadesio kad ne treba, strašna kletva bi ga stigla. Zamisli se on onda malo, al` šta je tu je, natrag se ne može, komšije su vrata zaključale. Zakorači on dalje kad ispred njega mačka, crna ko noć, a sa desne noge lije joj krv i sve se kosti vide. Pomisli malo šta će, pa izvadi iz džepa belu maramu i omota mački oko one okrvavljene noge.  
Podigne se već da krene, kad će njemu mačka:
-      zašto ćutiš rode, kad imaš nemušti jezik, nije li ga tvoj otac dobio kao nagradu od zmijskog cara, živeo bio srećno, pa potom sve proćerdao pošto se polakomio?
Čovek pogleda zbunjeno. Jeste to bio on, ali čuvao je tu tajnu pošto se stideo jako svog oca i njegove gluposti.
-      pošto si mi pomogao, ispuniću ti želju koju oduvek najiskrenije želiš. Kad dođeš kući, čekaće te ispred vrata jedno dete. Podiži ga kao rođenog sina, ali pazi, nemoj nikad da ga šalješ u svet, ma šta da se desi, jer ćeš tako i sebi i njemu doneti smrt i nesreću.
Jadnik što samo slušaše, samo ustade i krene, nestiže čak ni da se zahvali od preneraženosti.
Kad beše već blizu kuće, ču kako odnekud dopire tiko gakanje i kmektanje. Požuri kući, kad tamo ispred vrata leži muško dete na slami i lišću. Podiže ga on na ruke i pomisli kako su to sigurno nečastivog posla, pa da bi najbolje bilo da zaštiti i dete i sebe od kakve kletve da mu nadene ime Petar pošto je na taj dan bio Petrovdan.
Kad je dete doraslo do osamnaeste, udari pomor po celoj zemlji i otac pošalje sina na istok, da traži mesto gde morija neće doći. To je zapravo bio onaj Petar koji je prevario bio jednom smrt tako što je ukrao tri stvari od neke dece i uvukao se u onu zemlju gde živi samo jedna princeza koju čuvaju džinovi i u koju smrt ne može doći, ali se kasnije zbog lakomosti kao i njegov deda prešao i smrt ga se dočepala, pa je iza sebe ostavio i ženu neljubljenu i život neživljen.
Međutim, iako je smrt mislila da je devojka Petra sahranila i lepo ožalila kad je čizma prevagnula, malo se je zajebala. Nije devojka sahranila Petra, nego oca onih džinova koji su čuvali njeno ostrvo, koji je zapravo bio androgen, pa je mogao i da stvara i da rađa, a Petra je zapravo uz pomoć svojih čudesnih sokova pretvorila u kamen da bi mogla da ga zauvek ljubi, mazi i da se njime naslađuje pošto je bila besmrtna i pomalo perverzna.  
Jednog dana naiđe neki čovek u njeno kraljevstvo. Kad ga princeza zapita kako je prošao preko vode i pored njenih džinova on joj odgovori da je on jedan od one dece kojima je otac ostavio po smrti tri stvari, a oni nisu mogli kasnije da se razdele, pa je došao neki mladić i ukrao im te tri čudesne stvari, a njih pretvorio u kamen za sto godina, pa kasnije kad je bežao od smrti, slučajno ih povratio, i vratio im one stvari, i da sada pošto su mu svi umrli i pošto su sad sve tri stvari njegove, putuje po svetu tražeći dostojnu ženu i sreću.  
Vide princeza na čemu je, pa mu reče:
-      u ovoj zemlji živim samo ja, nisam se udavala i nemam dece, a pošto si bio toliko hrabar i mudar da dođeš ovde, voljna sam da ti budem žena i izrodim ti dece koliko želiš, ali mora da prođe neko vreme da vidim da li si ti dostojan mene i da li si zaista taj za kog se predstavljaš.  
Vide čovek da je možda našao ono što je toliko tražio i od toga već pomalo i oglupeo, otupeo, a po svemu sudeći i osenilio i pristade.
Prolazili su dani, a princeza je samo smišljala kako da se domogne one štake koja sve može oživeti, ali i u kamen pretvoriti. Znala je da bi mogla od onog tražiti da joj dokaže da je štaka prava tako što će Petra oživeti, ali se bojala da kad onaj vidi koga je oživeo da će ga opet okameniti i otići, i će onda ona zauvek morati da se naslađuje samo kamenom, pa je smislila zato drugi plan.
Jedne večeri posluži ona za stolom tri čaše, jednu od zlata, jdnu od srebra i jednu od pečenog blata i reče:
-      u jednoj od ove tri čaše je otrov, ako ga popiješ, spavaćeš zauvek, a ako si mudar koliko kažeš da jesi ja ću ti biti žena i moći ćeš da zauvek uživaš u bogatstvu.
Čovek onako tup gledaše one čaše i mišljaše:
-      šta da radim? Ako popijem otrov spavaću zauvek, a to je isto kao da umrem, a ako odem i ispadnem kukavica, nikad neću naći takvu ženu koja bi mi izrodila dve stotine dece koliko želim.
Gledaše one čaše i zagledaše, ali nikako da skonta koja je sa otrovom. Uze na kraju onu od pečenog blata, jer je mislio da princeza misli da je lakom i da će se najpre uhvatiti za onu od zlata, ispi iz nje i zaspi na mestu.
-      E budalo, sam si sebe otrovao, zar si stvarno mislio da ću u ovako lepe čaše sipati otrov?
Reče princeza to i brzo mu otme onu čudotvornu štaku iz ruke i potrča da probudi Petra. Čim je stigla do kamena, prekrsti ga dva puta i ovaj se odmah pretvori u živa čoveka. Kad ovo viđaše, baci onu štaku od sreće i potrča mu u zagrljaj. Ovaj još uvek zbunjen od svega, a i zato što mu je mozak malo otupeo od dugog kamenovanja, pita ju šta se desilo. Princeza mu odmah sve po redu kaže vodeći ga već u svoje ložnice da bi ozvaničili napokon svoju vezu i da bi mogla malo da se naslađuje i muškim telom, a ne samo kamenom.  
Kad su ujutro ustali, zapita Petar svoju ženu šta će sa onim čovekom što je spavao još uvek tamo dole za stolom, a ona mu predloži da mu ispuste krv, i da ga potom iseku na komade i skuvaju, i da od njega naprave krvavice koje će jesti preko zime i deliti sa onim džinovima. Petar malo pomisli onako otupeo i oglupeo i pristade, ne znajući da je princeza sama na ostrvu baš zato što jede sve živo, pa je bila proždrla i sve ljude u svojoj zemlji sem džinova koji bi ju raskomadali da je i jednog ubila, i da zato ni smrt nije smela onomad da pređe na ostrvo kad je za njime jurila, jer bi ju ova istog momenta na tanjir stavila.
Uzeše oni kot`o, izvadiše oraniju, sipaše vode i založiše lepu vatru. Dok se voda grejala, ispustiše onom jadniku krv kao svinji i raskomadaše ga i baciše da se kuva. Kad su krvavice bile gotove, pozvaše sve one džinove sa ostrva da im se pridruže na večeri. Sve to gledaše đavo koji se bio pretvorio u pticu i smestio u krošnju jednog drveta. Gledao, čudo se i gadio da neko može biti tako morbidan, morbidniji čak i od samog pakla i njegovih muka. Odluči on da ih kazni zbog svega što su učinili, i taman krene da se pretvori u sebe i da ih sve pobije, kad puče ona grančica pod njime na kojoj je sedeo jer je otežao u procesu pretvaranja, i on pade u obliku goluba princezi u usta koja je ova kao zmija halapljivo razvalila znajući da đavo mora biti tu negde jer je po svojoj prirodi svakom loncu poklopac. Pošto ga je dobro prožvakala, sa svakim zubom po jednom, proguta ga i podrigne, a iz usta joj samo izlete jedan đavolji zub koji joj je negde zapeo u grlu.
Kad su završili sa večerom, princeza i njen teško stečeni princ koji je okusio ukus ljudskog mesa njenom pomoći i koji mu se jako svideo, odoše u svoju ložnicu da se naslađuju jedno drugime, prave decu i žive srećno i zadovoljno u ljubavi i blagostanju za vjeke vjekova.
Vrati se na vrh
 
 

KnJiGoR
  IP Logovan
Dete vetra
God Member
*****


wind dancer

Poruke: 561
Re: Kratka prica
Odgovor #17 - 16.03.2006 u 13:01:03
 
Nekad sam je  voljela...  
 
U POGREŠNOJ BAJCI
 
 Sjedio sam sam u kupeu. U vozu koji je jurio kroz plavu mjesečinu. Ugušio sam svjetlo da bih pustio mjesec da mi svjetli. Čini mi se da se samo na trenutak smračilo, vjerovatno su oblaci sakrili mjesec.  
 
 Kada se plavilo opet probilo, više nisam bio sam. Neko je sjedio nasuprot, mene. Djevojka. Mjesečina ju je osvijetlila. Imala je lice boje snijega i obraze crvene kao krv, u crnoj kosi crvenu mašnu i užasno staromodnu haljinu.
 
 Slatko se nasmijala: "Je li, nećeš me odati? Znaš, oni će me sigurno tražiti."  
 
 Govorila je cvrkutavo.
 
 "Ja sam Snjeguljica, Snežana, kako god ti odgovara. Patuljci su me toliko naljutili da sam odlučila da zbrišem. Znaš, podnijela sam sve. I trovanje i onog princa i ulogu patuljačke domaćice, ali onda je u drugim bajkama ponestalo princeza, pa sam morala i da spavam na zrnu graška i da krojim neke košulje za labudove, a žrtvovanje zmajevima više ne mogu da podnesem. Patuljci ugovaraju, a jedino ja radim."
 
 Bilo mi je smiješno, sve dok se nisu začuli neki brzi koračići. Kupe se ispunio kapicama. Patuljci.
 
 "Sigurno ti je ona ispričala kako smo pokvareni, itd. itd. Ali ona je takva, u stvari. Sve što je trebalo da uradi je da bude sa Plavobradim jednu jedinu noć, a ona nije htjela. Kaže da joj je Crvenkapica rekla da je sifilitičar. Mi smo je htjeli prinuditi ugovorom, ali je zbrisala. Eno, Plavobradi se utješio Pepeljugom, ona je opet u poslu. Idemo kući!"- ispričaše u jednom dahu patuljci.
 
 Mjesec nestade na sekundu, a s njime i svi oni.
 
 Pomislio sam na svoju djevojku, malu crnu sa tamnim okicama: "Eh, moja Snež...."
 
 
 
I ovu....
 
 
SPAVAČU
 
Znaš, ja sam šaptač iz noći.
 
Ja poznajem sjene.
 
Poznaješ moj glas što se poslije ponoći
 
Uvlači u snove.
 
I ti ga čuješ.
 
Milovanje glasnih žica poput maženja preko telefona.
 
Mazim te riječima.
 
Moja je riječ za tebe vreo dodir meke, ženske ruke.
 
Muška radost osvajanja.
 
Osvaja te nepostojeća ruka, draže te igrom sjene tvojih
 
Snova. I svom se snagom svojom napinješ, da prodreš
 
U nešto čega ni nema - opet sanjanu ženu.
 
A Ja ŠAPUĆEM U NOĆI...
 
Šapućem ti ovo iskušenje pred kojim padaš, zbog koga
 
se očajnički hvataš za snove.
 
I, opet razočarana sjedim ti na čelu i ŠAPUĆEM.
 
Kada bi otvorio oči, vidio bi moju malu nogu kako ti visi  
 
sa obrve.
 
Osjetio bi moju malu dušu, što sjedi ispod tvoga pramena
 
Kose.
 
Čuo bi kako ti šapućem.
 
Možda bi shvatio, kako čekam da se probudiš, da porastem, da ti pokažem nešto...
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
Dete vetra
God Member
*****


wind dancer

Poruke: 561
Re: Kratka prica
Odgovor #18 - 16.03.2006 u 13:02:17
 
A ovo je bilo bas davno, ali kao da je juce .....
 
MOJE
 
Moj narod ima dušu orla. I oči pune mudrosti.
 
I zna sve o sebi.
 
On ima svoje rijeke, svoje šume, svoja lovišta.
 
Moji su ljudi bića slobode, čiji je duh obasjan
 
svjetlošću Velikog Duha.
 
Mi nosimo u svojim očima, ono što su gledali naši
 
preci.
 
I po mnogima, živimo u prošlosti.
 
Ovi su ljudi ratnici, koji su zakopali sve svoje ratne  
 
sjekire. Koji su ispušili sve lule mira.
 
Koji su ostali sami, smiješni u svojim nošnjama.
 
Zatvoreni u svoja vječna lovišta.
 
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
Dete vetra
God Member
*****


wind dancer

Poruke: 561
Re: Kratka prica
Odgovor #19 - 16.03.2006 u 13:03:10
 
Oprostite , ja se raspisala....
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
Falcon
God Member
*****


"Primigenijo!
 Ubijte ih sve i
zapalite Rim!"

Poruke: 8057
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #20 - 16.03.2006 u 13:05:30
 
Samo ti pisi, ovo drugo sam odma prepisala
 
fala
Vrati se na vrh
 
 

Nihil est annis beatum - Ništa nije brže od godina. Ovidije
jelena_lena2002   IP Logovan
Dete vetra
God Member
*****


wind dancer

Poruke: 561
Re: Kratka prica
Odgovor #21 - 16.03.2006 u 13:32:25
 
Hvala i tebi, drago mi je da ti se svidaju.
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #22 - 10.06.2007 u 07:44:31
 
MARQUEZ
Vrati se na vrh
OCI_MODROG_PS1_001.doc (prilog izbrisan)  
« Poslednja izmena : 10.06.2007 u 22:00:48 od strane spigo »  
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #23 - 10.06.2007 u 23:11:57
 
SNEG

   
 
   U redu je, kažem, gotovo je, možeš da pogledaš, ali ona i dalje krije lice, okrenuta je, u stvari, prema zidu, i jedino mi prepušta one meke malje na stražnjoj strani vrata na koje ponekad, ne – uvek, volim da pritisnem usne.
   U redu je,  kažem ponovo, i sada je moj glas nešto jači, čvršći, iako ga nisam povisio, samo sam mu dodao malo boje, one boje koju bi trebalo da prepozna ukoliko me prethodno nije čula, ili ako je zadremala. Lako se zadrema u ovom stanu, u ova sparna popodneva.  
   U redu je, kažem opet, ali ovaj put šapućem, jer ako je ipak zaspala, ako je malopre utonula u san, onda sigurno ne bi želela da je probudim. Njen san je lak, ona često priča u snu, dva ili tri puta je ustala usred noći i otišla u kupatilo zatvorenih očiju.  
   U redu je, kažem, ali ovog puta u sebi, u redu je, možeš da pogledaš.
   Jednog dana ću se spakovati, staviću sve što imam u kofer, odabraću ono najnužnije, bez čega ne mogu,  staće sve to u jednu torbu, u torbu s ručkama, dve košulje, nešto veša, još jedne pantalone, četkica, aparat za brijanje, olovka, sveskaka, češalj, penkalo, i otićiću ću … , mada ni ranac nije loš, u planine, na neko jezero. Ako poželim, da budem zemlja, tamo ću biti zemlja; ako poželim da budem vazduh, biću vazduh; ako voda, voda; ako sneg, sneg. U tome je stvar: volim sneg.
 
 
 
D. A.  
 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
MaMa KoKo
God Member
*****




Poruke: 8163
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #24 - 21.06.2007 u 14:43:04
 

Sta se desilo sa onom pricom iz bioskopa?  Smiley
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #25 - 21.06.2007 u 19:23:40
 
Mislio sam, draga moja, M.K. da nije dovoljno interesantna,... zanimljiva (eh taj Arabal(!)). No, ukoliko Ti se dopada, a naravno i ostalim čitaocima,....što da ne,...ne znam...
 
p.s. imao bi ovaj moj drugar još puuuuuuno toga da kaže...  

 
 
Vrati se na vrh
 
« Poslednja izmena : 21.06.2007 u 20:10:03 od strane spigo »  
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #26 - 23.06.2007 u 02:25:50
 
  PRVA PRIČA  
 

 
   Nepoznati me je grlio ležeći uz noge fotelja u Bioskopu. Dok mu je opreznost popuštala, žudeo je čulnim naslađivanjem. Kad mu je pažnja bila savladana, mogla sam mu prineti sečivo grlu da ga zakoljem…
   Ekran u Bioskopu je bio blizu ulaza. Dvadeseti red, u to vreme bezmalo puste dvorane, dodirivao je ničiju zemlju: mračni budžak grčevito vezan za sudbinu. Odveo me je u poslednji red…Osećao se na smolu pomešanu s nekim mirisom koji se nije mogao odrediti.
Ponašanje fenjer - muva nije se promenilo odkako sam se nastanila u…bašti. Bez predhodnog iskustva, novajlije su posmatrale obred rađanja. Od samog početnog događanja one su nepogrešivo prolazile kroz složene i primamljive etape koje su ih vodile u sparivanje. Da li su to bile radnje kojima je bilo izlišno svako učenje? Da li je iko diktirao muvi njenu lekciju čim bi se obrela u životu? Mužjak je obletao cik-cak oko ženke, sa levim krilom pripijenim uz trbuh. Desno bi raširio i njime lepršao. Da li je tako izazvana melodija bila svadbena pesma? Neka međuigra iskrsla iznenada iskrsla iz njegovih snova? Zujanje prepuno pretnji? Da li muve na svet dolaze sa predznanjem o svim svojim pokretima? Da li ih igra vodi na onaj nivo svesti koji prethodi životu? Da li je sa stavaranjam Neba svako ponašanje u potpunosti utvrđeno? Kad bi se sparivanje privodilo kraju, trbuh mužjaka je počinjao da se uvija u trbuh zenke. Čemu tolika energija? Tolika dinamika? Tolika ponavljanja preprušena u spontanost? Da li neumoljiv a dopadljivi juriš kruniše agresija? Da li nagli svršetak obeležava izvršenje juriša? Da li muve, posle krajnje napetosti, posle erupcije, dolaze do osećanja da su bile velike u malom? Retke u ništavilu?
Zašto sam imala utisak da se više leplivih ruku pruža iz grudnog koša nepoznatog? Kroz njih sam pratila film. Avioni su jedne druge progonili. Potmuli tresak je uzdrmao Bioskop. Piloti sa filma borili su se kao ratnici, junaci ili izdajnici...
   Prsti nepoznatog su ispitivali moje telo. Koliko prstiju? Čula sam njegovo groktanje. Da li je stenjao? Je li preo? Da li je nastojao da dođe do potpunog saznanja? Do stanja obamrlosti? Do uzivanja u blaženstvu? U kakvu tajnu života su njegovi prsti hteli da prodru? Da li je zeleo da opipa srce sveta? Njegov ritam? Da li se zaustavljao na spoljšnjem obliku koji je istraživao ili se nadao da će pronaći neku sreću koja bi prevazišla blaženstvo najsrećnoijeg leptira vicekralja? Da li ga je podsticalo junaštvo tumača sa filma i njegov obilni znoj što je curio niz bronzu?
   Nepoznati kleče među noge – moga – tela. Izbalavi mi butine pljuvačkom. Postupao je tako da me njegove šake i ruke nisu sprečavale da vidim ekran. Avioni su prestali da se obrću i izvode lupinge. Čelom pripijen uz moj pupak, ispuštao je zvuke koji se nisu mogli odrediti. Da li je molio? Da li je jecao? Da li je tiho rzao? Zaokupljalo ga je sve što sam nosila u telu smrdljivo, prljavo i gadno. Da li su te zone kiptele od unutrašnjeg duhovnoh života? Za njega ili uopšte? Zvuk se pojačavao, ritam menjao. Da li je to bilo neko romoreno pevanje? Zamor duše? Brujanje nagona? Šta je nepoznati tražio u meni? Da li je ispitivao dubinu kao gnjurac? Da li je prolazio kroz vatru ne opekavši se? Zašto je sa takvom trajnošću opipavao? Da li je hteo da dopre do one tačke koja bi ga učinila besmrtnim? Pametnim? Srećnim? Šta li je otkrivao u meni? Da li se peo po bregovima? Da li je prekoračivao granice, prolazio kroz doline, ispitivao rovove, odvratne jame? Da li je uranjao u ono što najviše zaudara da bi otkrio izvor energije? spontanosti? života?
   Na ekranu Bioskopa, posle aviona, tenkovi su bljuvali plamene rafale. Varnice su prštale. Ratnici pokazivali namazana lica. Kao primitivni vračevi.  
   Na nebu su blistale zvezde, kao osvetljene dvorane okačene o nebo extra – mundos. Tamo nikada nije vladao onaj haos u kome je živela..bašta pre mog dolaska. Zato su one sijale noću i isčezavale danju. Da li je doprinos tog nebeskog elementa bio traženi preduslov da Nebo upozna duhovnost? Da li je potpuno strogi red stvari u kome sam i sama disala bio neki harmonični zabran?
Nepoznati leže na pod uz noge bioskopskih fotelja:
   - Dođi.
   Čula sam ga utišano. Ruke su mu se omotavale oko mojih- nogu-tela. Mnogi pipci kao jaki ubistveni talasi. Da li su izbijali iz mase sala? Podrhtavao je pod mojim nogama. Da li je tražio mrak? Intimnost? Ponovo su avioni uzletali, aterrirali, peli se na nebo ili se sunovraćivali u plamenu u pravcu zemlje.
   - Dođi.
   Zar je ono najodvratnije-iz-mog-tela krilo toliko nadahnuća, toliko saznanja? Toliko objašnjenja? Da li je nepoznati zapažao, dok me je pipkao, da se na jednu tajnu nadovezivala druga jedna? Da li je mislio da sve zajedno čine kapiju Čudesa? Da li se njegova rešenost kolebala? Njegova pobuda izazivala nelagode? Njegova bistrina – uznemirenost? Da li je, pokoren, video kako mu se finoća pretvara u trapavost? Da li bi leptirovi s prstenom iz ...bašte poželeli da nastanu iz suza jednog jajeta? Da se Nebo rodi iz ispljuvka svetlećeg zrikavca? Da stakleni krov i Škorpionica, pustinje i vulkani, žala i Električni voz budu stvoreni kako bi opravdali prolazak kroz..baštu? Da nebo blista danju a zvezde noću da bi im se omogućilo da prkose pohodima i košmarima? Sve ono što se u ...bašti ispoljavalo kao osećanje, sve što se nudilo kao pamćenje, sve što se otkrivalo kao reč bilo je takođe Nebo. Zaloga suštine, ako ne po prirodi ono po sličnosti.
   - Dođi.
   Nepoznati je ponavljao isti poziv. Da li mu je zelja otupela inventivnost? Da li je to moljakanje odgovaralo njegovoj veštini kroćenja? Da li je to bio zvučni izraz njegove strategije? Njegove iluzije? Da li je on refren svoje himne slao u prljave dubine? Noćni rad se bližio kraju. Kada sam mu prišla promenio je pesmu.
   -Zajaši me.
   Zalutao zato što su delovi bili različito usmereni, interesovao se za Celinu isključivo kao njihov zbir. Nepoznati je iz misli uklanjao spoljni svet, čak i sopstveno postojanje. Da li ga je opčinjavala neorana zemlja? Da li je osećao breme sladostrasnog uzivanja bez neumitne kobi?
   Pet boja će moći da mu zaslepi oči, pet mirisa da ubije čulo mirisa, pet zvukova da mu utrne sluh, pet slasti da mu izopači ukus, pet čudotvornih reči da mu pomuti svest: kad se Noćni rad završio, nepoznati nije video sečivo brijača kako mu prodire u grlo...
 
 
Fernando Arabal  
   
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #27 - 23.06.2007 u 23:25:59
 
CVIJET

 
   Otišao sam jednom sjesti uz svoj grob. Da pojedem jaje za dobro zdravlje. I vidim. I što to vidim. Ništa ne vidim. I ne mogu vidjeti. Samo čujem. I njušim. I tako njušim: leti prema meni cvijetić, maše šapicama. Zdravo dragi cvijetiću. Što želiš od mene? Ja želim, kaže, od tebe sav tvoj život. Evo ti, uzmi moj život i daj mi svoju smrt. Tada sam i umro, a on je niknuo na meni.
 
 
Jevgenij Haritonov
 

 
   
Vrati se na vrh
 
« Poslednja izmena : 24.06.2007 u 02:04:07 od strane spigo »  
Elektronska pošta   IP Logovan
John Doe
God Member
*****


Rudy

Poruke: 698
pol: male
Re: Kratka prica
Odgovor #28 - 11.07.2007 u 20:03:48
 
Jednom davno, u jednoj zemlji, zivljahu ljudi koji misljahu da se sve moze prodati, ali ne znadijahu i da se ne moze sve i kupiti.
 
I tako prodavahu sve sto se prodati moglo, ali ono najvaznije nikada ne stigose da kupe, jer i nije bilo za kupovinu. Moglo se dobiti samo besplatno, u zamenu za vazan deo njih samih.
 
Vreme je prolazilo, a oni su, iako rasprodavahu sto imadjase, postajali sve siromasniji.
 
Odlucise, zato, i da ukinu novac, i proteraju sve koji su imali vise od prosecnog gradjanina. Pa zatim odlucise da i uspostave potopunu jednakost u svemu, u imovini (bez novca), u pameti, u volji, u darovitosti.
 
I, ne ucini ih ni tom srecnim, jer uvek se udene tu i tamo neki dar, neka pamet, neka volja koju ne stigose da podvrgnu svojim surovim zakonima o jednakosti.
 
Tada pomislise da se vasiona zaverila protiv njih, da im je Bog okrenuo ledja, da im komsije bacaju cini na krave. Jedino ne pomislise da su sami uzrok svog zatocenistva u jadima.
I nikako im ne pade na um da zrtvuju deo sebe, da dobiju ono sto se samo besrebreno dariva.
 
O, kako nesrecan taj narod bese!
Vrati se na vrh
 
 
WWW   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #29 - 12.07.2007 u 21:15:16
 
BRZINA

 
 
   Spor sam, ne poričem. Ali kakva korist od brzine?
   Ujutru, kada se probudim, pomislim na sva rastojanja koja bih mogao da pređem i koja bi me na kraju vratila na isto mesto, jednostavno mi se ne ustaje.
    Ili kada dolazim ispred ogledala. Još uvek u odrazu nisam video celo svoje lice.
    Svet može da bude samo u meni. Izvan mene, to nije moje.
    Kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.
 
 
David Albahari

 
 
p.s.  
Zahvaljujem se cenjenim administratorima Foruma što su uslišili moju želju da povučem svoje priče, da bi ih sistematizovao, uobličio i redigovao...
 
 
Svim Amfiteatrovcima
Najsrdačniji pozdrav
spigo
 
 
Vrati se na vrh
 
« Poslednja izmena : 12.07.2007 u 22:48:12 od strane spigo »  
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #30 - 13.07.2007 u 17:15:19
 
  Biti izabran je teološki pojam koji znači: bez ikakve zasluge, natprirodnom odlukom, slobodnom ako ne ćudljivom božjom voljom, čovek je izabran za nešto izuzetno ili izvaredno. Iz tog uverenja svetitelji su crpli snagu da podnesu najužasnije muke. Teološki pojmovi se ogledaju, kao njihova sopstvena parodija, u trivijalnosti naših života; svako od nas pati ( manje ili više) zbog odvratnosti svog suviše običnog života i zeli da mu se izmakne ili uzdigne. Svako od nas je upoznao iluziju ( jaču ili manje jaku) da bude dostojan tog uzdizanja, da bude predodežen i odabran za nj.
   Osećanje da je čovek izabran zastupljeno je, na primer, u svakoj ljubavnoj vezi. Jer ljubav je, po definiciji, nezaslužen poklon; biti voljen bez zasluge, to je čak dokaz prave ljubavi. Ako mi neka žena kaže: volim te što si pametan, zato što si pošten, zato što mi kupuješ poklone, zato što ne lutaš za ljubavnim pustolovinama, zato što ti pereš sudove – razočaran sam; ta ljubav izgleda nešto koristoljubivo.
   Koliko je lepše čuti: luda sam za tobom iako nisi ni pametan, ni pošten, mada si lažov, sebičnjak i gad.  
 
Milan Kundera  

p.s. mala pouka o neminovnosti…
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #31 - 15.07.2007 u 16:12:15
 
 
 
 
  Breton je sastavio jedan osvetoljubivi anagram, od slova mog imena: Avida Dolar’s, što  je značilo: pohlepan na dolare. To svakako nije bilo veliko pesničko otkriće, ali je on bez sumnje dobro uočio tu karakternu crtu moje ličnosti i tačno je odgovaralo onim ambicijama koje sam tada gajio.
   Trebalo je biti snažniji nego ikada; trbalo je imati mnogo novca da bi se opstalo. Novca i slave! Novac je mogao učiniti sve ono što sam smatrao da je lepo i dobro, a on mi je zaista bio poslužen pa smo, ja i Gala, mogli učiniti sve što smo hteli.
   Anagram Avida dolar’s bio je za mene talisman. On mi donese fluidnu, slatku, monotonu kišu dolara. Jednog dana ću ispričati celu istinu o tome kako sam sakupljao ovu blagoslovenu Dajaninu kišu; biće to poglavlje neke nove knjige; verovatno mog životnog dela: O zivotu Salvadora Dalija, kao umetnička kreacija.
   Ali, hteo sam da vam ispričam jednu anegdotu. Ušavši, jedne večeri velikih i uzbudljivih događaja, u moj apartman, u hotelu Saint-Regis, u Njujorku, osetih metal u cipeli. Izuh je je i nađoh monetu od pola dolara. Gala, koja se probudila, pozva me i reče:,, Dali, sanjala sam da te, kroz pritvorena vrata, vidim s nekim ljudima. Merili ste zlato.’’ Oglasih se iz mraka, i otmeno prozborih:,, Tako je i bilo!’’.    
 
 
Salvador Dali

 
p.s.  
mala pouka o duhovnom stapanju …  
 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #32 - 20.07.2007 u 11:12:50
 
   Margarita je žmirkala prema jakom suncu, prisećajući se sna koji je  koji je usnula prethodne noći, prisećala se kako je tačno pre godinu dana, tog istog dana, tog istog sata, sedela na ovoj klupi kraj njega. Ovog dana ga nije bilo kraj nje, ali je Margarita Nikolajevna u mislima razgovarala sa njim:,,Ako su te prognali zašto se, onda, ne javljaš? Jer drugi se ipak javljaju. Ne voliš me više? Ne, zbog nečega u to ne mogu da poverujem. Znači, prognan si i umro…Onda me, molim te, pusti, daj mi, najzad, slobodu da živim, da dišem…’’ Margarita Nikolajevna je sama sebi odgovarala za njega: ,, Slobodna si…zar te ja držim?’’. Posle mu je protivurečila:,, Ne, kakav je to odgovor? Ne, napusti moje pamćenje, tek tada ću biti slobodna’’.
 
 
Mihail Afanasijevič Bulgakov

odlomak iz ,,Majstora i Margarite’’  
 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
Beby
YaBB Newbies
*


Amfiteatar

Poruke: 5
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #33 - 13.10.2007 u 15:01:37
 
Kiša
 
"Biće nevremena", reče starac gledajući kako se kapi lepe za prašinu: "Osećam to u vazduhu".
 
"Ma, samo običan letnji pljusak", odvrati gazda krenuvši da zatvori vrata.
 
"Nevreme, kažem vam! Kao i kada zadobih ožiljak?", produžio je, neuobičajeno za njega, starac koji je povremeno navraćao u ovu kafanu i ćutke, nedodirljiv za okolna dešavanja, ispijao svoje piće.
 
"Počelo je kao plaha letnja kiša; kratkog daha, mislio sam. Trebalo je sutradan da odem do jednog prijatelja, sat hoda, pa rekoh izbeći ću zaparu, a i osvežiće me kiša, te kretoh. Kako sam odmicao i kiša sve bešnje udaraše, a vetar ju je, činilo mi se, kovitlajući, sve nekako odozdo skupljao i bacao mi je u lice. Zanoseći se kroz glibavo zemljište dokopah se šume. Tu se, posle nekoliko koračaja, prestravih zaplevši se u neku krpu?"
 
Zastao je, pokazujući na praznu čašu dok je gazdu nekakav posao odvodio u olujnu noć.
 
"Kakva krpa, otcepljeni komad odeće ili nečiji šal, tek nekakva šara mi osta u pamćenju. Beše se ta tkanina uplela u trnje dvaju drveta, a ja glavinjajući, onako obnevideo od kiše, naleteh na nju. Jednoličan šum kiše precepi prasak slomljene grane i bol u obrazu. Neopisiv je strah kojim, rukama se batrgajući, zderah trnje i tkaninu sa sebe, tek tada se dobrano isekavši".
 
"I vreme je kiša", dodade posle kraće stanke, pogledavši, za njim i svi mi, u gazdu koji je, okrenut nama, gurao vrata, a onda, poluokrenuvši se, sasvim ih raskrilio.
 
Samo je hladan, sipljiv dah vetra plazio po našim licima.
Vrati se na vrh
 
 

Nikada ne reci Nikada
Elektronska pošta WWW   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #34 - 31.10.2007 u 23:10:51
 
KRAJ DETINJSTVA

   
  Sam u sobi, dečak se oseća kao da ga reči napuštaju. Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata. U sobi je tmina, svetlo gori u holu, na prozoru su drvene rešetke, poluspuštene. Tišina se oglašava u probranim zvucima: tupo tapkanje psećih šapa, meškoljenje golubova, zvižduci u daljini. Dugme prekidača na lampi je komad leda. Dečak podine ruku i dotakne čelo: zglob blago kvrcne. Poslednja reč se istog časa rascveta ko raketa. Više je nema. Palcem druge ruke dečak opipa rub pidžame. Tajanstvena je gipkost lastiša, mudra je simetrija dugmadi. Nisu to dečakove reči. Njegov je muk.  Njegove su kratke pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji, krpice od svile. A potmuli bat, koji kao da dopire iz ugla sobe i za koji je dugo mislio da je glas skrivenog prijatelja, možda patuljka, potiče u stvari iz njegovog srca. Nema prijatelja, nema zbližavanja, samo strahotno razdvajanje od vlastitog bila, zaludno traganje za izvorom odjeka. Sada to zna. Star kao Stena. Dok sanja.
 
 
David Albahari      
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #35 - 13.11.2007 u 21:35:36
 
POSTSCIPTUM

   Dugo je tražio neku reč približnu njegovom životu, da bi kazao ono što bi ga ispunilo. I, pronašao ju je. Ali, ostalo je samo: u redu je...da nije u redu...    
 

p.s.
da, baš je upravo tako...
spigo

 
 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
k@limero
YaBB Newbies
*


kalimero ima rec

Poruke: 4
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #36 - 07.12.2007 u 12:59:28
 
                                           Ivana
 
 
Ivana je jedno lepo žensko ime. Ono pristaje mladim devojkama.  
Ova Ivana nije mlada. Ova Ivana ima pedeset i tri godine i kovrdžavu kosu skupljenu u punđu. Ivana je učiteljica. Ivana ne voli decu. Ni deca ne vole nju. Ona ima velike naočare i dobro zna matematiku prva četiri razreda osnovne škole. Voli da nosi suknje, ali je previše debela. Ivana gricka nokte. Bila je nekada lepa. Sada više nije. Uvek je bila dosadna i zbog toga nema muža, i sad je depresivna. Voli kafu i ratluk. Puši lulu za svoj rodjendan. Ivana ne voli horoskop. Ima velike plave oči i sitna crvena usta. Ona ne nosi prstenje jer ima debele prste. Uvek nosi salonke. Voli i sakoe. Ivanin stan je veliki. U jednoj sobi je kamin, fotelja i električna grejalica jer je mrzi da loži vatru. Pored grejalice spava Ivanin debeli mačak Žuća. Žuća baš uvek spava, ponekad se Ivana uplaši da nije umro. Taj ogromni mačor je crn, i još uvek živ. Ivana je nekada imala žutog mačora koji se zvao Žuća, ali je on umro od srčke jer je bio previše debeo. Njemu u spomen se novi mačor zove Žuća. Kada se Žuća jednom omacio, Ivana je shvatila da je žensko, ali je pobacala mačiće i ubrzo zaboravila na taj incident. U ostalim sobama Ivaninog stana nema ništa. Bar ništa vredno pomena. Tamo ionako niko ne ulazi. Ivana već godinama spava u fotelji. Kupa se nedeljom. Pere zube svaki dan. Ona je čvrsto ubedjena da je njen život užasan. Ivana je odlučila da živi do sedamdesete i onda umre od heroina. Njen poklon sebi za sedamdeseti rodjendan će biti overdoz. Jedino je problem što se Ivana plaši igli. Ivana samo ima jedan san. Ona ceo život mašta o tome da neko napiše priču o njoj.
 
by: Danica Popovic, tj. moja malenkost
Vrati se na vrh
 
 

toliko.
Elektronska pošta   IP Logovan
k@limero
YaBB Newbies
*


kalimero ima rec

Poruke: 4
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #37 - 07.12.2007 u 13:17:21
 
ah... albahari... kakav covek...
Vrati se na vrh
 
 

toliko.
Elektronska pošta   IP Logovan
Zvoncica
Administrator
*****




Poruke: 4624
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #38 - 07.12.2007 u 18:36:17
 
Quote from k@limero on 07.12.2007 u 12:59:28:
 Ivana


Ivana je jedno lepo žensko ime. Ono pristaje mladim devojkama.
Ova Ivana nije mlada. Ova Ivana ima pedeset i tri godine i kovrdžavu kosu skupljenu u punđu. Ivana je učiteljica. Ivana ne voli decu. Ni deca ne vole nju. Ona ima velike naočare i dobro zna matematiku prva četiri razreda osnovne škole. Voli da nosi suknje, ali je previše debela. Ivana gricka nokte. Bila je nekada lepa. Sada više nije. Uvek je bila dosadna i zbog toga nema muža, i sad je depresivna. Voli kafu i ratluk. Puši lulu za svoj rodjendan. Ivana ne voli horoskop. Ima velike plave oči i sitna crvena usta. Ona ne nosi prstenje jer ima debele prste. Uvek nosi salonke. Voli i sakoe. Ivanin stan je veliki. U jednoj sobi je kamin, fotelja i električna grejalica jer je mrzi da loži vatru. Pored grejalice spava Ivanin debeli mačak Žuća. Žuća baš uvek spava, ponekad se Ivana uplaši da nije umro. Taj ogromni mačor je crn, i još uvek živ. Ivana je nekada imala žutog mačora koji se zvao Žuća, ali je on umro od srčke jer je bio previše debeo. Njemu u spomen se novi mačor zove Žuća. Kada se Žuća jednom omacio, Ivana je shvatila da je žensko, ali je pobacala mačiće i ubrzo zaboravila na taj incident. U ostalim sobama Ivaninog stana nema ništa. Bar ništa vredno pomena. Tamo ionako niko ne ulazi. Ivana već godinama spava u fotelji. Kupa se nedeljom. Pere zube svaki dan. Ona je čvrsto ubedjena da je njen život užasan. Ivana je odlučila da živi do sedamdesete i onda umre od heroina. Njen poklon sebi za sedamdeseti rodjendan će biti overdoz. Jedino je problem što se Ivana plaši igli. Ivana samo ima jedan san. Ona ceo život mašta o tome da neko napiše priču o njoj.

by: Danica Popovic, tj. moja malenkost

 
 
 Cheesy Cheesy Cheesy
 
Ima li jos?  Smiley
Vrati se na vrh
 
 



WWW   IP Logovan
Falcon
God Member
*****


"Primigenijo!
 Ubijte ih sve i
zapalite Rim!"

Poruke: 8057
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #39 - 08.12.2007 u 01:07:04
 
Quote from k@limero on 07.12.2007 u 12:59:28:
 Ivana


Ivana je jedno lepo žensko ime. Ono pristaje mladim devojkama.
Ova Ivana nije mlada. Ova Ivana ima pedeset i tri godine i kovrdžavu kosu skupljenu u punđu. Ivana je učiteljica. Ivana ne voli decu. Ni deca ne vole nju. Ona ima velike naočare i dobro zna matematiku prva četiri razreda osnovne škole. Voli da nosi suknje, ali je previše debela. Ivana gricka nokte. Bila je nekada lepa. Sada više nije. Uvek je bila dosadna i zbog toga nema muža, i sad je depresivna. Voli kafu i ratluk. Puši lulu za svoj rodjendan. Ivana ne voli horoskop. Ima velike plave oči i sitna crvena usta. Ona ne nosi prstenje jer ima debele prste. Uvek nosi salonke. Voli i sakoe. Ivanin stan je veliki. U jednoj sobi je kamin, fotelja i električna grejalica jer je mrzi da loži vatru. Pored grejalice spava Ivanin debeli mačak Žuća. Žuća baš uvek spava, ponekad se Ivana uplaši da nije umro. Taj ogromni mačor je crn, i još uvek živ. Ivana je nekada imala žutog mačora koji se zvao Žuća, ali je on umro od srčke jer je bio previše debeo. Njemu u spomen se novi mačor zove Žuća. Kada se Žuća jednom omacio, Ivana je shvatila da je žensko, ali je pobacala mačiće i ubrzo zaboravila na taj incident. U ostalim sobama Ivaninog stana nema ništa. Bar ništa vredno pomena. Tamo ionako niko ne ulazi. Ivana već godinama spava u fotelji. Kupa se nedeljom. Pere zube svaki dan. Ona je čvrsto ubedjena da je njen život užasan. Ivana je odlučila da živi do sedamdesete i onda umre od heroina. Njen poklon sebi za sedamdeseti rodjendan će biti overdoz. Jedino je problem što se Ivana plaši igli. Ivana samo ima jedan san. Ona ceo život mašta o tome da neko napiše priču o njoj.

by: Danica Popovic, tj. moja malenkost

 
 
   Extra  Cool
Vrati se na vrh
 
 

Nihil est annis beatum - Ništa nije brže od godina. Ovidije
jelena_lena2002   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #40 - 08.12.2007 u 11:54:27
 
k@limero

Odlčno!
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
studentiljo
YaBB Newbies
*


Amfiteatar

Poruke: 3
Re: Kratka prica
Odgovor #41 - 06.01.2008 u 02:07:20
 
Dva plava vagona
 
 
Tom necem sto postoji nezavisno od tebe citav svoj vek u tom jednom trenutku ti si toliko potreban da je sustina citavog njegovog postajanja slivena u taj jedan tren, u jedan pogled i jednu misao.
 
 
 
Gledajuci kroz prozor voza video sam prazne predele, njive koje su se spajale sa naseljima, zelenu zemlju cije je savrsenstvo kvarila ljudska ruka.Posmatrao sam jedan par sina.Prolazeci kroz stanice u njih su se utapale sine iz drugih koloseka, izgledalo je kao da su milovale njihove ivice i izrastale iz njih.Ali posle svake stanice one su ih sve odbacivale kao suvisnu skramu, kao sto zmija skida kozu, kao da ti delovi nikad nisu bili njihovi.Ponekad bi samo jedan kolosek dosao iz nepoznatog pravca i presekao ih na dva mesta da bi vec u sledecem trenutku one bile zajedno kao da se nikad nisu ni razdvajale.
     Jedan predeo, miran u svojoj jednolicnosti, u brzini voza, poremetio je jedan mali haos koji je trebalo da predstavlja necije dvoriste sa zbirkom rasturenih malih drvenih gradjevina i otpacima od dasaka, kao i jednim kavezom postavljenim na dva bureta koja su stajala na svojim stranama.I nakon toga, opet se nastavila monotonost predela koji je sad vec poceo da gubi moju paznju.
   Ali u praznini prostora, gde je jedino sto se moglo nazvati njegovom granicom bio horizont, u njegovoj nevaznosti iz daljine su se pocele nazirati dve tvorevine.Dva plava vagona stajala su povezana  na sirokoj poljani.Na pruzi koja niti je dolazila odnekud niti je isla negde, koja mi je izgledala kao da je ili izgradjena zbog dva plava vagona ili da je zajedno sa njima i pala u zaborav, u nistavilo pod visokim travama.Dva plava vagona su bila napustena.Prozori su im bili porazbijani i pokradeni,i vetar je duvao kroz njihovu unutrasnjost.Sedista su bila negde pokidana a negde su jednostavno izgledala mrsava i izmrcvarena verovatno od strane gomile idiota koji su se tu zadesili i nisu imali nista pametno da urade sa svojom mladalackom energijom.Sa svojim pesnicama i nogama.Unutra se cuo zvuk sustanja kese zakacene o ivicu sedista koju je vetar vec dva dana pokusavao da otpetlja; na crvenim markerom ispisana imena Petra I Marije iznad sedista gde se kaci odeca sletele su dve muve I jedna od njih je protrljala zadnje noge I odletela kroz prozor.Druga je ostala na slovu “P”.
  Kako je moj voz prolazio i dva plava vagona su prosla kao sto prolaze drveca, saobracajni znaci, stanice, ljudi.Kao sto prolazi sve, vazno i nevazno, nesto za cim se okrenes ili ne.
 
 
By Myself
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
MaMa KoKo
God Member
*****




Poruke: 8163
pol: female
Re: Kratka prica
Odgovor #42 - 09.01.2008 u 21:28:53
 

 
lep osvrt na prolaznost.. lepo, studentiljo  Smiley
Vrati se na vrh
 
 
  IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #43 - 13.01.2008 u 01:10:42
 
PASTIR

 

    Govorio je, naizgled, ispraznu, upozoravajuću priču naivno verujući da će mu iko poverovati. Nailazio je, uglavnom, na opšte cerekanje nerazumevanja. A, onda je, shvativši besmislenost takvog napora, odjednom, zaćutao. I, počeo da se, samo na njemu znan način smeši, istog trenutka, kada je smeh svih ostalih, zauvek, utihnuo…  
 

 
 
 
p.s.  
Poštovani čitaoče,  
Vrati se na pesmu ,,Jagnje’’ postovanu na Poeziji raspoloženja, kojom sam se i pojavio na ovom Forumu,  
ako hočeš, možeš i želiš.  
A, i, ako ne, s v e j e d n o, upućujem Ti najsrdačniji i  
veliki pozdrav

spigo

 
 
 
 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #44 - 14.01.2008 u 00:58:45
 
   
. Smiley
Vrati se na vrh
 
« Poslednja izmena : 17.01.2008 u 01:40:26 od strane spigo »  
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #45 - 21.01.2008 u 02:07:05
 
   Andrej Ivanovič pljunu u šolju sa vodom. Voda odmah pocrne. Andrej Ivanivič zažmiri i pazljivo pogleda u šolju.                                                                                                                              
    Voda beše mnogo crna. Andreju Ivanoviču poče da lupa srce.
    U to vreme se probudio pas Andreja Ivanoviča. Andrej  Ivanović priđe prozoru i zamisli se.  
    Odjednom nešto veliko i mračno prolete pored lica Andreja Ivanoviča i izlete kroz prozor. To je izleteo pas Andreja ivanoviča i preleteo kao vrana na krov susedne zgrade. Andrej ivanovič čučnu i poče da zavija.  
     U sobu ulete drug Papagajev.
     Andrej Ivanović je ćutao i trljao lice rukama.
     Drug Papagajev pogleda u šolju koja je stajala na stolu.  
     -Šta ste ovde nalili? – upita on Andreja Semjonovića.
    Papagajev momentalno nestade. Pas ponovo ulete kroz prozor, leže na svoje ranije mesto i zaspa.  
     Andrej Semjonović priđe stolu i popi i šolje pocrnelu vodu.
     I u duši Andreja Semjonovića postade svetlo.
 
 
HARMS

 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #46 - 24.01.2008 u 00:06:26
 
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
spigo
Junior Member
**


Volim Amfiteatar!

Poruke: 63
Re: Kratka prica
Odgovor #47 - 02.02.2008 u 20:41:09
 
BOJA, KOJA NE BLEDI

 
 
 
  A, sada ću vam pričati kako sam zanemeo pred onim što sam čuo kako kaplje sa usana mog književnog kriticara, kao kap po kap skupocenog vina. A, pili smo ga iz kristalnih čaša sa dvora Obrenovica, namenjenih specijalnim prigodama. I, kako je davno sećanje progovorilo, bez patetike i samosažaljenja; bez iluzije o sopstvenoj važnosti; bez svega što bi moglo da podseca na očaj životom - na nemoć samoće zatočenika. Bio sam svedokom i, verovatno, jedan od retkih koji je saznao pravu istinu o čoveku šta krije iza  stroge maske književnog kriticara. Skrivalo se bogatstvo plemenitosti. I, praštanja. I, ogromne ljubavi. I, čuh, tada, da je svaki život govor, a svaka istina tajna jer je ćutanje. I, rekao mi je, tada, da sve što se kaže, istog trenutka, prestaje da bude istina  kada se izrekne. Prevali preko usana. A, njegove su, isto kao i moje, upile boju, čuvenog, crnog vina. Boju trule višnje, istom onakvom, kakva beše, i, boja fotelje u kojoj sam sedeo duboko zavaljen. I, netremice, posmatrao svaki njegov pokret. I, osluškivao, pažljivo svaku njegovu reč. I, priznao mi je da je i sam, nekada, bio pisac. I, da je poput mene pisao gumicom. I, da je sve to, tako, radio do onog trenutka  kada napisano nije moglo da se izbriše. I, da je taj rukopis objavio. I da nije proteklo puno vremena kada se pojavio neko i: ,,...izbrisao mene''. A, onda je spustio prelepu čašu pored prazne boce, na istu onu kutiju za koju sam mislio da je knjiga. I, nasmejao se zagonetno. I, otvorio fioku radnog stola izvadivši dugujastu kutijicu. I naizmenicno  gledajuci, čas nju - čas mene, jednostavno, pozvavao pogledom da pridem. I, prišao sam mu. I, onda ju je otvorio. I, ugledao sam olovku. I, nije bilo potrebno da kaže da je to ona ista kojom se ne piše da bi se pisalo, vec da bi napisano trajalo duže od svakog vremena, i, bilo vecno, i neizbrisivo. I, pruživši je, znao sam da mi je poklanja, dok je jedna suza, klizeci, ujedala njegov obraz. A, onda smo se  ćutke rastali, utiskujuci nekavim hipnotišucim pogledom u mene samo jedno pitanje : ,, Da li istina treba da bude ćutanje o onome što se mora kazati bez obzira na posledice, a sam život govor, samo zato, samo zato, što i besmisleno, a izrečeno, ili učinjeno, opstaje - uprkos razumskoj neodrživosti?''.            
Vrati se na vrh
 
 
Elektronska pošta   IP Logovan
Stranice: 1 


Podržavamo softver otvorenog koda (open source).
Forum AMFITEATAR » je baziran na YaBB 2.1 softveru otvorenog koda.
© 2000-2008. Sva prava zadržana.

Hosted by Psimetrics.

Valid XHTML Valid CSS Powered by Perl Source Forge