Zorica ??ivanovi??, FMU

- I -

GLAVNA STVARALA??KA PODRU??JA MUZI??KOG KLASICIZMA; ??ANR I FORMA;

OPŠTA STILSKA SREDSTVA;
INSTRUMENTALNI KONCERT KLASIKE;
MOCART: KV 218, D-dur;
BETOVEN, op. 61, D-dur

 U oblasti instrumentalne muzike koja u doba klasicizma ima izuzetan zna??aj i do??ivljava veliki dalji razvoj, te??ište se prenosi na novi, bitematski sonatni oblik, kao i na sonatni ciklus uopšte. Razvoj klasi??ne sonate, naro??ito klavirske, zatim kamernih ??anrova- u prvom redu guda??kog kvarteta i, najzad, simfonije i solisti??kog koncerta- u??inio je instrumentalnu muziku klasi??nog stila veoma bogatom i raznovrsnom, a doveo i je i do izvesne standardizacije muzi??kog oblika, kao i instrumentalnog sastava: posebno tzv. «malog» ili klasi??nog simfonijskog orkestra «a due».

 Opšte stilsko obele??je klasi??ne muzike ??ini sklad forme i sadr??ine, pra??en te??njom ka jasno??i i preglednosti. Prilikom oblikovanja muzi??kog toka preovla??uje arhitektonsko na??elo gradnje, posebno u «kvadratnim» srukturama i u raznim vidovima formalne i strukturalne simetrije. Tonalna osnova ??ini okosnicu razvoja forme, usaglašavanjem tonalnog i formalnog plana. Harmonija je, pre svega kroz razne vidove i  uloge kadence, od bitnog zna??aja i dejstva za izgradnju strukture, kao i za povezivanje njenih stavova. Uloga harmonije (uklju??uju??i tonalitet) je, dakle, u muzici klasike prevashodno konstruktivna, odnosno oblikotvorna, a tek u drugom planu je ekspresivna, izra??ajna. Klasi??ni tonalitet je, zaklju??i??emo, pouzdan temelj muzi??kog zbivanja. Klasi??ni stil donosi i veliko pojednostavljanje strukture- on daje apsolutnu prednost homofoniji.

 Naziv «koncert» verovatno poti??e od latinske i italijanske re??i «concertare»- takmi??iti se i objašnjava pojavu «suprotstavljanja» solisti??ke deonice orkestarskoj. Od druge polovine XVIII veka koncertom se naziva kompozicija za solo- instrument uz pratnju orkestra, pisana u obliku sonatnog ciklusa. Deonica soliste je izrazito virtuoznog karaktera- tehni??ki virtuozitet kod be??kih klasi??ara stoji u slu??bi ??isto muzi??kog.

Od Mocartovog doba, koncert definitivno usvaja oblik sonatnog ciklusa od tri stava ( bez Menueta, odnosno Skerca). Prvi stav klasi??nog koncerta razlikuje se od sonatnog oblika iz sonate ili simfonije po

a/ dvostrukoj ekspoziciji i

b/ po kadenci.

Prva ekspozicija poverena je orkestru (Tutti) bez soliste. ??esto je prili??no sa??eta,a završava osnovnim tonalitetom (obi??no je i druga tema na tonici). Zatim solista uz pratnju orkestra izla??e drugu ekspoziciju, ovoga puta sa uobi??ajenim tonalnim kontrastom izmedju I i II teme. Kadkad ekspozicija donosi i nov materijal ( što je ??esto kod Mocarta). Znakova ponavljanja na kraju ekspozicije nema. Razvojni deo u koncertu je srazmerno kratak, jer u ovom obliku te??ište nije na motivskoj ili polifonoj obradi, ve?? na briljantnoj deonici soliste. Pred kodom, ili u samoj kodi, nalazi se kadenca- virtuozni umetak za solistu, bez pratnje. Ona ve??inom predstavlja slobodnu, formalno neopredeljenu improvizaciju na temu doti??nog stava. Iz po??etka su kadence improvizovali izvodja??i, kasnije ih po??inju pisati i sami kompozitori. Kadenca se mo??e nalaziti u poslednjem, retko u laganom stavu,a ima i koncerata bez kadence. II stav ima naj??esce oblik pesme, a za III stav je tipi??na forma ronda. Orkestar je u klasi??nom koncertu obi??no ravnopravni partner solisti.

 Violinski koncert u D- duru, KV 218, W.A. Mocarta, pisan je oktobra 1775. godine po uzoru na Bokerinijev koncert za violon??elo, D- dur, napisan deset godina ranije. Ova dela nose ista tematska i strukturalna obele??ja, ali, dok je Bokerinijev koncert- uprkos tradicionalno «briljantnom» tonalitetu, D- duru, «umereno» delo jednostavnog šarma, Mocartov je u izrazu daleko mo??niji. Mocart ovaj koncert još naziva i «Salzburškim», zbog pojave narodne melodije u okviru III stava. (PRIMER1)

Betovenov violinski koncert u D- duru, napisan 1806., posve??en je Štefanu Brajningu, Betovenovom prijatelju iz mladosti. Autograf ovog koncerta nalazi se u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci. Koncert je prvi izveo  violinista Franc Klement, decembra 1806. godine .Godine 1808. delo se štampa u aran??manu za klavir, koji je radio sam Betoven, a u originalnoj verziji nije izdavano do slede??e godine. Violinisti tog vremena smatrali su ovaj koncert previše slo??enim za interpretaciju, ali je on postepeno zauzeo istaknuto i jedinstveno mesto u violinskoj literaturi, na kome se i danas nalazi.

- II -

MOCART: VIOLINSKI KONCERT u D-duru, KV 218

( harmonska analiza; formalna analiza; ritam; melodika; faktura; orkestracija- komentar muzickih parametara)

 U okviru ovog dela primanjivana su ??isto klasi??arska harmonska sredstva: konstatujemo uobi??ajene tonalne odnose izmedju stavova i njihovih sastavnih delova; modulacije su prete??no dijatonske, ali se pojavljuju i tzv. «hromatsko- enharmonske»- preko zamenika vantonalnih dominanti; od akorada hromatskog tipa javlja se dvostruko umanjeni, na mestu dominantine dominante; pojavljuje se N⁶, a pratimo i ??estu upotrebu pedala.

 U okviru formalne analize vidimo da su odseci prete??no pravilnih struktura, jasno razgrani??eni. Svako skra??enje ( npr. I teme u reprizi I stava) je na neki na??in kompenzovano- postignuta je maksimalna ravnote??a i jedinstvo materijala. Razvojni deo ( I stav) ima tri odseka, kao što je i uobi??ajeno. U III stavu- dugo odlaganje nastupa dominantnog tonaliteta («B»), nadokna??eno je kontrastom u tempu i vrsti takta. Ova promena poja??ava i kontrast izme??u tematskih materijala.

  Koriš??ene su pravilne ritmi??ke grupe, ritam je raznovrstan i sre??u se razne podele dvodela i trodela. Neretko je ritmizovan i pedal,  koji se pojavljuje i kao le??e??i glas.

 Princip razvoja melodijske komponente ??esto se ogleda u uobi??ajenosti sekventnog pomeranja kratkih motiva, kao i u akordskom razlaganju. Ambitus melodija nije preterano širok, ali je melodijski tok oboga??en brojnim vanakordskim tonovima.

 Fakruta je izrazito homofona, predstavljena melodijom i pratnjom. Melodija je uglavnom u najvisem glasu ( Solo ili najviša orkestarska deonica), ??esto udvojena u nekom od srednjih glasova. Izuzetak je «B₃», gde glava teme «šeta» kroz registre (PRIMER2)

 Pratnja je prete??no akordska, simultana ili razlo??ena. Pedal se sre??e naj??es??e u basu, mada mo??e biti zastupljen i u drugim glasovima.

  U okviru orkestra zastupljen je mali broj instrumenata: tu su guda??i, Solo violina, oboe i horne. Vode??a melodija je naj??eš??e poverena solisti, ili oboama i I violinama. Viole uglavnom imaju ulogu pratnje. Nastupi Solo violine ??esto su pra??eni samo guda??ima ( ponekad ne svim), dok se duva??i priklju??uju u kadenciranju (PRIMER 3). Sti??e se opšti utisak o «prozra??nosti» orkestracije, prouzrokovan, izmedju ostalog, i ??estim pauzama u guda??kom ansamblu. U deonicama duva??a preovla??uju le??e??i tonovi. Nastupi Tutti orkestra su kratkotrajni.

PRIMER 2

PRIMER 3

BETOVEN: VIOLINSKI KONCERT u D-duru, op. 61

(-II-)

 I u ovom koncertu je, kao i u prethodnom, zadr??an klasi??an odnos izme??u stavova i delova unutar njih. U okviru manjih celina prime??uju se brze modulacije i mnogobrojna istupanja, ??ak i u udaljene tonalitete ( D- As- (a)- g) (PRIMER 4).

PRIMER 4

??este su hromatske i enharmonske modulacije. Koriste se brojne vantonalne dominante i njihovi zamenici, upotrebljava se N⁶ ( i sa enharmonskom notacijom), javlja se trostruka zadr??ica, kao i akordi hromatskog tipa. Najupe??atljivija je, mo??da, pojava VI varijantnog na po??etku novih odseka (razvojni deo i koda), koja jasno podvla??i konstruktivnu, ali i ekspresivnu ulogu harmonije u ovom delu (PRIMER 5).

 PRIMER 5

Elementi oblika su velikih dimenzija: most i prelazi su jako razvijeni, koda je velikih razmera, razvojni deo sonatnog oblika sadr??i nekoliko obimnih pododseka, a «A» u rondu je trodelna pesma. «B₂» iz II teme više nije tonalno jedinstven, nego istupa u subdominantnu oblast. II i III stav su attacca povezani.

 Ritmi??ka komponenta je jako razvijena. Ritam je raznovrstan, bez postavljanja modela. ??est je tremolo, a koriš??ene su i nepravilne ritmi??ke grupe ( 3, 5, 6, 12) i «slobodni» pasa??i. U I stavu pratimo pojavu poliritmije, dok u kodi velika sinkopa pomera akcenat.

 Melodija je velikog obima, uz prisustvo naglih promena registara i oktavnih preloma, oboga??ena brojnim vanakordskim tonovima. Melodijske linije su široke, a kadence se ??esto odla??u raznim vrstama proširenja. Tehni??ke mogu??nosti Solo instrumenta su maksimalno iskoriš??ene.

  Faktura je i u Betovenovom koncertu homofona, predstavljena melodijom i pratnjom. Melodiju, me??utim, donose razni instrumenti, ili grupe instrumenata, sto predo??ava pojavu simfonizacije i napuštanje klasi??nog koncertantnog principa. Ako se na??e u najvišem orkestarskom glasu, ili u deonici Solo, obi??no je udvojena još nekim instrumentom. Pratnja je prete??no akrdska (simultana ili razlo??ena), mo??e biti ritmizovana, ili stoji u komplementarnom ritmu sa melodijom. Javljaju se dugi le??e??i tonovi- pedal je naj??eš??e u basu.

 Orkestar je razvijen: ??ine ga Fl, Ob, Cl in A, Fg, Cor in D, Tr in D, Timp. In D i in A, Solo Vn, I i II Vn, Vl, Vc i Cb. Deonica violon??ela je osamostaljena, a timpan se koristi kao melodijski instrument- donosi po??etni motiv (PRIMER 6).

PRIMER 6

 Orkestracija je «gusta»: instrumenti ulaze naj??eš??e u grupama, izla??u??i tematski materijal i/ ili pratnju, a ??esti su i «dijalozi» izme??u guda??kog i duva??kog sastava. Odseci Tutti orkestra su mnogobrojni i duga??ki.

- III -

SADEJSTVO NAVEDENIH PARAMETARA RADI STILSKE IDENTIFIKACIJE

MOCART: Violinski koncert u D-duru, KV 218

 Posmatraju??i me??usoban uticaj muzi??kih parametara opisanih u prethodnom poglavlju, dolazimo do zaklju??ka da Mocartov violinski koncert u D- duru predstavlja, gotovo po svim kriterijumima ( pra??en, naravno, originalnim rešenjima kompozitora), ono što bismo mogli nazvati KLASI??ARSKIM INSTRUMENTALNIM KONCERTOM. Sadr??i tri stava kroz koje je dosledno sproveden koncertantni princip, karakteristi??an za epohu klasicizma. Sve glavne tematske nastupe nosi Solo violina, a tek pri njihovim ponavljanjima, u rondu npr., gradi se dijalog izmedju Solo instrumenta i orkestra, kako bi iste teme me??usobno kontrastirale.

 Prvi stav je sonatni Allegro. Polarizacija muzi??kog tkiva bazira se na principu monodije. Solo violina ili trenutno najviši orkestarski glas izla??u vode??u melodijsku liniju. Vc i Cb dr??e harmonsku podlogu, dok ostali instrumenti popunjavaju akord u pratnji.

 Karakter II stava je uobi??ajen, ali je sam oblik nešto re??i: gra??en je kao sonatni oblik u koji kompozitor, dosledan na??elu sonatnog oblika iz klasi??nog instrumentalnog koncerta, ume??e i kadencu.

 III stav je rondo, u kombinaciji sa sonatnim oblikom. Dva tempa koja se javljaju, Andante grazioso i Allegro ma non troppo, mogu se objasniti kroz oba formalna obrasca: prvi u okviru sonatnog oblika prati pojavu laganog uvoda pred I temom, a u okviru ronda, ova razlika u tempu ( i karakteru) kompenzuje nedovoljan kontrast na tonalnom planu.

 Opšti sklad forme i sadr??aja ogleda se kroz ??itavo delo: jednostavna harmonska rešenja, uobi??ajeni tonalni i akordski funkcionalni odnosi, prete??no dijatonske modulacije, a sa druge strane, ne preterano širok melodijski obim, sekventno pomereni mali motivi i akordsko razlaganje u melodiji- koja je, opet, ritmizovana pravilnim ritmi??kim grupama- stoje u me??usobno uslovljenom odnosu. Jasne kadence donose pregledna strukturalna razgrani??enja, pri ??emu se grade prete??no «kvadratne» strukture.( Mo??da jedino odstupanje od gorenavedene konstatacije ??ini repriza u I stavu: mada se u duva??kom sastavu pojavljuje inicijalna punktirana figura, I tema je skra??ena i po??inje od proširenja velike re??enice iz ekspozicije. Ovakav signal po??etka još više je «zbunjuju??i» zbog odabrane instrumentacije- I temu donosi orkestar, dok se Solo violina priklju??uje kasnije (PRIMER 7)

PRIMER 7

Kao ??isto klasi??arska odlika prisutna je izrazito homofona faktura, a tako??e i «prozra??nost» cele orkestarske slike, u okviru klasi??no malog orkestarskog sastava.

BETOVEN: Violinski koncert u D-duru, op. 61

 Iako su zadr??ani broj i karaktr stavova klasi??nog instrumentalnog koncerta, opšte odlike Betovenovog violinskog koncerta u D- duru ukazuju na to da su mnoga stilska sredstva klasicizma maksimalno razvijena, dok su neka, pak, potpuno napuštena.

 Istaknmo, pre svega, harmoniju i njenu ulogu u izgradnji forme: tonalitet je proširen upotrebom mnogih vantonalnih dominanti i zamenika, kao i akorada hromatskog tipa. Muzi??ki tok pra??en je ??estim modulacijama i istupanjima i u udaljene tonalitete. To dovodi do pove??anja dimenzija elemenata oblika- kako zaokru??enih odseka, tako i fragmentarnih kao što su most, prelazi, ili koda, a naro??itu pa??nju privla??i razvojni deo sonatnog oblika koji je izgra??en iz nekoliko obimnih pododseka- ovo, kao što je re??eno u I poglavlju, nije uobi??ajeno za klasi??ni instrumentalni koncert. Razvijena harmonska komponenta izaziva i promenu karaktera granica u okviru muzi??kog toka. Ve?? je ranije spomenut VIv. kojim zapo??inju dva va??na odseka- razvojni deo i koda u sonatnom obliku (vidi primer 5). Treba obratiti pa??nju i na attacca  povezane II i III stav: pre kadence II stava javlja se kratak prelaz koji, kako izborom akordskih veza, tako i svojim punktiranim ritmom «najavljuje» promenu karaktera muzi??kog toka koji ??e uslediti u narednom stavu (PRIMER 8).

PRIMER 8

 Ritam je, kao što se vidi, veoma va??na komponenta. Napuštena je svaka vrsta motori??nosti, nema postavljenog ritmi??kog modela, on je raznovrstan: javljaju se nepravilne ritmi??ke grupe, slobodni pasa??i, poliritmija. On, tako??e, igra va??nu ulogu i na tematskom planu: dve teme u sonatnom obliku, ali i svi ostali odseci tokom celog dela, imaju svoju jasnu ritmi??ku karakteristiku.

Ovakav tretman ritma tesno je povezan i sa izgradnjom melodije. Ona je velikog ambitusa, širokih linija, puna brzih pasa??a, skokova i promena registara, što do kraja iscrpljuje tehni??ke mogu??nosti Solo instrumenta.

Faktura je kod Betovena homofona, a ??ine je melodija i pratnja. Betoven, me??utim, napušta koncertantni princip svojstven klasicizmu. Iako se deonica Solo instrumenta odlikuje vanrednim virtuozitetom, ništa manji zna??aj nemaju ni ostali orkestarski instrumenti. Proces simfonizacije, u kome svi instrumenti ravnopravno u??estvuju u donošenju tematskog materijala i njegovom razvoju, okre??e delo ka romantizmu gde bi se ono, na na??in romanti??arskih kompozitora, moglo nazvati «koncertom za orkestar uz Solo violinu».

Sam orkestar pru??a mogu??nosti za ovakav tretman tematskog materijala- veliki orkestarski sastav pogodan je za brojne i raznovrsne kombinacije u instrumentaciji. Osamostaljeni su violon??elo, ??ak i timpan (vidi primer 6). ??esti i duga??ki Tutti odseci ostvaruju opšti utisak monumentalnosti, koja je svojstvena, zaista, Betovenovim simfonijama.

-IV-

KOMPARACIJA OVA DVA DELA: STILSKI POMAK U BETOVENOVOM KONCERTU

U pitanju su dva klasi??arska instrumentalna koncerta, pisana za violinu i orkestar. Autori oba koncerta pripadju, po ostvarenjima, grupi najzna??ajnijih predstavnika be??ke klasike. Ipak, me??u njima postoje i ne male razlike, upravo sa stilskog gledišta. One proisti??u s jedne strane iz vremenske lokacije njihovih ??ivota i stvaralaštva ( Mocart 1756- 1791., Betoven 1770- 1827.), a sa druge, još i više, iz njihove razli??ite stvarala??ke i ljudske prirode.

Mocart je u svom kratkom ??ivotu prošao stvarala??ki put od kitnjaste gracioznosti rokokoa (koja se, neopravdano, previše vezuje za predstavu o njegovoj muzici), pa do duboke ozbiljnosti i ??ak tragike nekih poznih dela kao što su Simfonija u g- molu, klavirski koncerti d- mol i c- mol, opera «Don ??ovani» i slavni Rekvijem. U njima on najvaljuje betovensku dubinu i dramatiku, pa ??ak i neke postupke romantizma, posebno na harmonskom planu.

Betoven, doduše, po??inje od hajn- mocartovske klasike, ali u sna??nom i revolucionarnom stvarala??kom razvoju uveliko zalazi u podru??je romantike razbijaju??i mnoge klasi??ne obrasce, kako u oblikovanju forme, tako i u harmonskom jeziku i tonalnim odnosima. Zato se mo??e re??i da njegovo delo nosi ve?? mnoga obele??ja epohe romantizma, ??iju je ranu fazu, uostalom i do??iveo.

U prilog ovakvoj karakterizaciji ide i detaljna analiza dva koncerta u D- duru.

Napravimo, najpre, pore??enje na osnovu stilskih crta:

*- ostaje u klasi??nim okvirima

+- predstavlja razvoj ili novinu

Pogledajmo, zatim, šta se mo??e zaklju??iti iz njihovih me??usobnih odnosa (i uticaja):

Kao što tabele pokazuzju, u Betovenovom koncertu je, na skoro svim planovima došlo do manjeg ili ve??eg razvoja, ili stilskog pomaka. U svim dosadašnjim analizama i pore??enjima stavljali smo akcenat na stil epohe koji, naravno, kao jedan od elemenata sadr??i i karakter dela. Mocart komponuje delo ??ije su glavne odlike gracioznost, prozra??nost, umerenost i elegancija, dok u Betovenovom ostvarenju preovla??uju monumentalnost, dramatika, veliki kontrasti i nagle promene, a sve u okviru istog ??anra. Suo??eni sa ovakvim razlikama jasno prepoznajemo i elemente individualnih stilova ova dva kompozitora, kako kroz tretman stvarala??kih sredstava i muzi??kog izraza, tako i kroz opšte karasteristike dva upore??ivana dela.

LITERATURA:

ANDREIS, J.: HISTORIJA MUZIKE, Zagreb, 1966.

KOVA??EVI??, K.: MUZI??KA ENCIKLOPEDIJA, Zagreb, 1971.

DESPI??, D. : HARMONSKA ANALIZA, Beograd, 1970.

DESPI??, D.: HARMONIJA SA HARMONSKOM ANALIZOM II, Beograd, 1994.

PERI??I?? – SKOVRAN: NAUKA O MUZI??KIM OBLICIMA, Beograd, 1966.

TURLAKOV, S. : KNJIGA O BETOVENU, Beograd, 1998.

??IVANOVI??, A. : HROMATIKA I ENHARMONIKA U MOCARTOVOM HARMONSKOM 

 JEZIKU, Beograd, 1984.

BARLOW, H., MORGENSTAIN, S. : A Dictionary of Musical Themes, New York, 1972.

SCHOLES, P. A. : THE OXFORD COMPANION TO MUSIC, Oxford University Press, 1974.

ROSEN, C. : The Classical Styl: Haydn, Mozart, Beethoven

Music Analysis Inventory: Search Service

http://smt.ucsb.edu/smt-list/mai-search.html

Western Libraries:Theory&Analysis

http://www.lib.uwo.ca/resources/theoryanalysis.shtml

Catalog

http://vig.prenhall.com/catalog/academic/discipline/1,4094,1511,00.html