Jedna od najrazornijih nesreća u istoriji nuklearne energije imala je veliki uticaj na sav živi svet u tom regionu. Najveću količinu zračenja svakako su primile Ukrajina i Belorusija, ali je posledice ove nesreće osetila cela severna hemisfera.

Pri ozračivanju malom dozom ćelija je u stanju da reparacionim mehanizmima ispravi greške. Ukoliko su nastale lezije prevelike da bi se mogle otkloniti ćelija umire ili odmah, ili posle par deoba što vodi narušavanju kompletne funkcije odgovarajućeg organa. Ovakva rapidna smrt ćelija vodi ka brzoj pojavi efekta radijacije koji postaje uočljiv nekoliko dana ili nedelja po izlaganju i manifestuje se kroz somatske poremećaje. Kada je reč o malim apsorbovanim dozama one ne produkuju takve akutne efekte i ne dovode do smrti ćelija, ali mogu dovesti do pojave najrazličitijih vrsta lezija na DNA. Mehanizmi reparacije ispravljaju te lezije ali reparacija često može biti nekorektna, pri čemu genetski materijal ćelije ostaje trajno izmenjen što u budućnosti može dovesti do različitih efekata - od nekontrolisane proliferacije ćelija i pojave kancera (dolazi do aktivacije onkogena), do najrazličitijih naslednih poremećaja koje je, ukoliko nisu u pitanju vidljive malformacije, veoma teško detektovati i koji se mogu fenotipski eksprimirati tek posle većeg broja generacija.

Baš zbog toga što se genetičke promene teško dokazuju jako je teško diskutovati o genetičkim posledicama izlaganja povećanoj radioaktivnosti.

Posle nesreće u Černobilu pojavilo se dosta kontradiktornih izveštaja o izlaganju radijaciji i mogućem uticaju na zdravlje populacije nastanjene na najugroženijem području. Dok jedni izvori tvrde da dugoročni uticaj povišene radijacije na zdravlje nije pouzdano detektovan i da u Belorusiji nije došlo do porasta incidencije oboljevanja od malignih bolesti, ukoliko se izuzme rak tireoidne žlezde (izveštaj SZO 1996), najnovija ispitivanja (Goncharova 1998) pokazuju porast pojave kongenitalnih malformacija dece u Belorusiji za celih 83% od Černobilske katastrofe naovamo. Broj rodjene dece sa Downovim sindromom, deformisanim udovima i unutrašnjim organima je najveći u oblastima koje su bile najugroženije prilikom nesreće.

Kao rezultat Černobilske katastrofe bilo je mnogo izveštaja o porastu incidencije oboljevanja od različitih bolesti. U toku poslednje decenije došlo je do značajnog povećavanja pojave karcinoma kod dece i kod odraslih naročito karcinoma tireoidne žlezde (emisija radioaktivnog joda koji je apsorbovan).

Većina ispitivanja citogenetičkih efekata vršena je analizom hromozomskih aberacija kod metafaznih hromozoma. Podaci dobijeni u toku prvih godinu dana posle nesreće pokazuju visok nivo citogenetičkih oštećenja kod ozračenih individua. Procenat oštećenih ćelija je mnogo veći u kontaminiranim područjima, nego u kontrolnim, pronadjene su multipne hromozomske aberacije u analiziranim ćelijama (formiranje dicentricnih i ring hromozoma, translokacije i dr). Analize u regionu Gomel koji je bio jedan od najugroženijih, pokazuju značajno povećanje frekvencije pojave hromozomskih aberacija. Takodje je primećena i povećana radiosenzitivnost već ozračenog genetičkog materijala. Kod ozračene dece dodatno zračenje uzorka limfocita od 0.3 Gy indukuje iste aberacije kao i zračenje od 1 Gy kod kontrolnog uzorka.

Prisustvo multiaberantnih ćelija (MAC) kod ispitivanih osoba utvrdjivano je putem konvencionalnih citogenetičkih testova. Frekvencija hromozomskih aberacija merena je na perifernim limfocitima osoba izloženih jonizujućem zračenju. Standardni citogenetički testovi podrazumevaju utvrdjivanje frekvencije specifičnih tipova aberacija - dicentričnih i ring hromozoma, i njihovo uporedjivanje sa kontrolom ljudskih limfocita ozračenom in vitro kao i sa neozračenom kontrolom.

Medjutim utvrdjeno je da posmatranje dicentričnih hromozoma nije dovoljno pouzdana metoda zato što se frekvencija pojave ćelija sa takvim nestabilnim aberacijama smanjuje vremenom. Analiza metafaznih hromozoma bazirana na brojanju translokacija u ljudskim limfocitima je pouzdaniji metod zato što je frekvencija translokacija stabilna. Fluorescentno obeležavanje i hibridizacija in situ sa hromozomskim probama omogućava veoma preciznu detekciju translokacija.

Činjenica je da vremenom selekcija teži da eliminiše većinu ćelija koje nose izmenjen genotip. Ćelije sa genskim mutacijama koje ne smetaju njihovim vitalnim funkcijama ne podležu u većoj meri selekciji, za razliku od onih sa većim hromozomskim aberacijama. Jonizujuće zračenje indukuje destabilizaciju genoma, i povećava genetička opterećenja što na nivou somatskih ćelija rezultuje smanjenjem njihove vijabilnosti. Medjutim kada su u pitanju genske mutacije koje je teško detektovati, pitanje posledica zračenja ostaje još uvek otvoreno. Veliki broj mutacija se fenotipski eksprimira u recesivnom obliku, pa može proći i veći broj generacija dok do njihovog izražavanja ne dodje.

U ovom trenutku ni molekularna genetika ni radiobiologija nam ne mogu dati adekvatne i potpune odgovore na sva pitanja. Pretpostavlja se da će mapiranje ljudskog genoma koje je u toku i utvrdjivanje tačne pozicije svih gena omogućiti pored ostalog i lakše i brže utvrdjivanje genetičkih posledica ozračivanja.

Comments (0)

Name

Email

Website

Title

Comment

Add Comment