Autor: Jovica ??iri??, psiholog

Abstrakt: Rad ukazuje na mogu??nost skra??enja perioda ??alovanja, kao jedne od faza restitucije objekta ljubavi a zavisno od kulturnog miljea. Na primerima u dvema kulturama (ruralna i urbana), sa razli??itim pogledima na svet (animatizam i ateizam), pokazuju se razli??iti pristupi rešavanju problema produ??enog ??alovanja i brze restitucije izgubljenog objekta ljubavi. Kod jednih terapeut dolazi u duhovni prostor pa??enika, dok drugi sami sebe nude razli??itim školama savremene psihoterapije. U prvoj kulturi problem se rešava kona??no, dok u drugoj on ostaje u ravni do??ivotnog disocijativno-neuroti??nog funkcionisanja. Autor opservira kulturni prostor isto??ne Srbije, a animatisti??ki modeli preuzeti su iz etnografije Vlaha.

Klju??ne re??i: animatizam, animizam, ateizam, patološka tuga, produ??eno ??alovanje, depresija, kult mrtvih

ANIMIZAM u široj konotaciji ima status shvatanja ili modela mišljenja vezanog za predstavu o duši "koja je ??ivotni pokreta??" i supstrat svega ??ivog i pokretnog sve do biljaka i stvari. Ali najsušastvenija je u svojoj pojavi upravo kao duplikat ??ovekovog bi??a. Predstave o “duplikatu” su, po Dirkemu, posledica r??avo shva??enih prizora dvostrukog ??ivota koji ??ovek obi??no vodi u budnom stanju, s jedne strane i u snu, sa druge strane. Iskustvo ukazuje, da za vreme dok usnulo telo nepomi??no le??i na jednom mestu, sneva?? pose??uje udaljene predele, što je rodilo ideju da u svakom ??oveku postoji dvojnik koji ga napušta u odre??enim momentima. Taj dvojnik ima naziv - duša, ali ona nije isto što i duh. Drasti??an u??inak na dušu ima ??in umiranja, jer za razliku od drugih iskustava kao što je san, iluzija, halucinacija ili neko drugo izmenjeno stanje svesti, tek moment smrti ovu pojavu ??ini kona??nom i nepovratnom. Telo se više ne vra??a u ??ivot a smrt je proces koji se nastavlja rastavljanjem tela i duše u kome ga pogrebni obredi i posmrtni rituali pozitivno ili negativno podsti??u. U posmrtnim ritualima duša je epicentar kulturne pa??nje.

 Suprotno animizmu je gledište poznato pod nazivom ANIMATIZAM. Ovaj pojam uveo je britanski etnolog R. Maret 1900. godine sa zna??enjem "oduhovljen, o??ivljen" (od lat. animatus - ??iv), pa animatizam, u osnovi ozna??ava verovanje "da je sve u svetu oduhovljeno, ??ivo, o??ivljeno" ta??nije "da u stvarima, pojavama i ljudima deluje opšta, bezli??na sila", koju negde zovu MANA, negde ORENDA, negde VAKANDA, negde MANITU. (Durli??, 233) Uz termin animatizam sre??u se i izrazi dinamizam, (od gr??. dinamis - sila), i preanimizam. Kult mrtvih oboga??uje ovu zbirku izrazima "??ivi mrtvac", "??ivi leš", "organska duša" i sl. Preanimisti??ari nastanak verovanja o "??ivom lešu" vezuju za najni??e stupnjeve evolucije ljudskog društva, odnosno za uslove paleolitske lova??ko-sabira??ke privrede "kad je po svoj prilici smrt naj??eš??e nastupala iznenada i nasilno, kad nije bilo mogu??e pratiti redovni proces starenja i umiranja. Kult mrtvih nije bio vezan za dušu, jer se nije ni pravila razlika izme??u nje i tela. Strah od umrlih je nepoznat pa su se pokojnici sahranjivali u samom prebivalištu. Animatizam ??ine verovanja da smrt ne razdvaja dušu i telo, ili je to razdvajanje samo privremeno i nebitno. Posmrtni ??ivot je nastavak ovozemaljskog, ali s telesnim funkcijama nešto izmenjenog vida. U skladu sa tim, pogrebni obi??aji imaju za cilj da opreme pokojnika za "onaj svet", a u posmrtnom ciklusu on se opslu??uje kao da je i dalje ??lan zajednice, sa aktivnim duhovnim i telesnim potrebama, u nešto smanjenom obliku. Dokaze da takve kulture još uvek postoje i to upravo na našem prostoru, donela su novija istra??ivanja naših etnologa. Tako na primer Paun Es Durli??, u radu "Kult mrtvih kao osnova za odre??ivanje religije Vlaha" iznosi niz ubedljivih argumenata u prilog tezi da kult mrtvih kod Vlaha i danas ima o??uvane izrazito animatisti??ke crte: bu??enje pokojnika, otkopavanje i ponovo obla??enje i sahrana, komunikacija sa pokojnikom putem transa, "crne svadbe", "kolo za mrtve", priveg - puštanja vode pokojnicima, namenjivanja hrane, ode??e i ??itavog poku??stva pokojnicima, podizanje mostova ili brvana preko potoka za vra??anje pokojnika umrlih na stranu, izgra??ivanje pravih i potpuno opremljenih stambenih objekata na grobljima ili još i danas prisutnog sahranjivanje u okviru dvorišta - oblast Zvi??da, a da ne pominjemo i prate??e slu??ajeve zduha??a, vrkolaka, zmajeva, vampira, šumske majke itd. S obzirom da kult mrtvih u religiji Vlaha zauzima centralno mesto, autor s pravom religijska shvatanja ove populacije naziva animatisti??kim.  (Durli??, 232-239)
 
TUGOVANJE (normalna tuga, ??alost) predstavlja sociobiološki zasnovanu i celishodnu reakciju individue na zna??ajni gubitak, pre svega gubitak zna??ajanog objekta (Mari??, 29). I ako termin "gubitak" podrazumeva osim va??ne osobe i šire: novac, deo tela, imetak, status, za naše istra??ivanje naglasak ??emo dati gubitku zna??ajne osobe, smrt ??lana porodice, ili smrt bliske osobe. "Sociobiološki zasnovano i celishodno reagovanje" - zna??i da je ??alost zbog gubitka normalna biološka reakcija individue, znak smisla za realnost (što je i znak mentalnog zdravlja). A elemenat "socio", po Mari??u, ozna??ava da je to i društveno prihvat¬ljivo ponašanje (što je tako??e znak mentalnog zdravlja, jer ozna??ava dobar adaptacioni potencijal individue u odnosu na sredinu u kojoj ??ivi).

 Sledi stav, da kada izgubimo objekat ljubavi, apsolutno je normalno i prirodno da neko vreme budemo potišteni, da tugujemo. Psihoanaliti??kim jezikom, ovaj proces, nazivamo Frojdovim terminom "rad ??alosti" ili "rad tuge". (Fenihel, 310).

Proces tugovanja odvija se u nekom opštem poretku ili po fazama koje po??inju fazom šoka i potrebom za vra??anje izgubljenog, zatim dolazi do dezintegracije ponašanja i završava se tendencijom razvoja manje-više stabilne reorganizacije. Ukoliko osoba na kraju uspostavi odnos sa novim objektima mo??e se smatrati da je ishod tugovanja /rad tuge, ??alosti/ zdrav tj. nije delovao patognomi??ki na dalji ??ivot.

Prva faza: Iznenadnost gubitka objekta, odnosno šok. On (osoba) se u prvom trenutko ponaša kao "automat", shvata da je "deo mene prestao da ??ivi". Nastavlja se, sa tendencijom da se ??ivi, kao da je izgubljeni objekat i dalje prisutan. Istovremno sa neverovanjem ide i veoma sna??an napor - nevoljan, a ponekad i nesvestan - da se povrati objekat. Ovakvo ponašanje se ispoljava ne samo u NADAMA, FANTAZIJAMA i SNOVIMA, ve?? i DELANJU. (Mari??, 30) 
 
Dominantne emocije koje preovladavju u ovoj fazi su PLA?? i GNEV, kako bi ih Frojd nazvao "pla?? napuštenog deteta" i "gnev zbog napuštenosti". Ova reakcija je zajedni??ka mnogim, pre svega antropoidnim vrstama ??ivotinja a pre svega ??oveka i ima predznak adaptivne funkcije.

Pla?? je komponenta napora da se vrati izgubljeni objekat a gnev ima primese agresije i ra??a se iz agresivnog dela li??nosti, stoga je vrlo verovatno agresivno ponašnje osobe koja je tu??na zbog nekog gubitka. Mala doza agresije u prirodi kod kratkotrajnih razdvajanja ili kod razdvajanja koja imaju sre??an završetak, poma??e ishodu sigurnosti, da se takvo ponašanje ne??e ponoviti (biološki razlozi). Ima indicije da nam je evolucija usadila ovaj mehanizam kao nesvesnu nadu da su svu gubitci povrativi.

Ukoliko je prisutno i prebacivanje izgubljenom objektu kako je aktom nestanka "ostavio ??ive i naneo im bol", to govori o nemirenju sa gubitkom i nadi da ??e se objekat povratiti ali i o velikoj dozi NARCIZMA, egoizma, egocentri-??nosti kod osoba koje tako reaguju na gubitak. (Mari??, 31)

 Druga faza je faza dezintegracije. U procesu normalnog tugovanja postepeno se "gase" verovanja i la??ne nade da ??e ikakav sna??an napor dovesti do ponovnog susreta. Frojd bi rekao: "Svako pojedina??no se??anje i situacija o??ekivanja, koja pokazuje vezanost libida za izgubljeni objekat, pogo??eni su sudom realnosti, da objekat više ne postoji". Na subjektivnom planu to se do??ivljava kao serija ponovljenih bolnih razo??arenja. Sa rastom razo??arenja i nada bledi, ponašanje se više ne usredsre??uje na izgubljeni objekat, umesto toga sledi BEZNA??E.
 Ovu fazu karakteriše nesposobnost da se sedi mirno, ose??a se besciljno, kre??e se naokolo "stalno u ??elji da nešto u??ini". Nedostaje i sposobnost da se odr??i organizovano ponašanje.

 Ovo mo??emo nazvati depresijom ali ne kao boleš??u ve?? kao kratkotrajna prolazna faza u normalnom tugovanju, samo kvanitativno izra??enijom."Suština, je da individua svaki put kad je o??aloš??ena ili kada napušta neki va??niji cilj, mora da prihvati destrukciju jednog dela svoje li??nosti, pre nego što ??e ga mo??i ponovo da organizuje u pravcu nekog novog cilja i objekta". (Fenihel, 311) Zdrava li??nost mora da podnese takvu destrukciju uz depresiju, ali bez nepotrebne anksioznosti.
 Ova faza mo??e da traje nedeljama i više. O??aloš??eni je deprimiran, apati??an, verbalizuje opšte ose??anje besmislenosti, povla??i se iz društva, iako izvršava uobi??ajne socijalne obaveze. Pati od nesanice, psihosomatskih tegoba, gubitka apetita, nemira i opšte razdra??ljivosti. I dalje razmišlja o umrlom, sa tendencijom kao da je on ??iv i kao da je prisutan u ku??i. Postoji tendencija da se on idealizuje, i tra??e se sagovornici koji bi da govore o gubitku. Cilj "rada tuge, ??alosti" je veoma te??ak i mu??an zadatak da odvoji uspomene i nade pre??ivelog od umrlog tj. psihoanaliti??kim jezikom re??eno izvrši "dezinvestiranje, odvra??anje i preusmeravanje ljubavi" od objekta.

Tre??a faza je faza reorganizacije. Nakon par meseci najizra??eniji simptomi popuštaju mada tuga mo??e trajati mesecima. Ali to je sada ??alost kao realno i prihvatljivo stanje. Za potpunu dezinvesticiju pokojnika i reinvesticiju u novi objekat, po nekima je potrebno oko šest meseci, po Frojdu i 1-2 godine, (poklapa sa narodnim obi??ajem nošenja crnine naju??e porodice oko godinu dana) što je evidentno  nau??noj istini u vezi sa prosekom trajanja normalnog tugovanja. (Mari??, 32-33)
 Neuobi??ajno jako i dugo ispoljavanje tuge, koja kompromituje radno, socijalno i interper¬sonalno tj. kulturno funkcionisanje li??nosti, nosi predznak PATOLO[KA TUGA (depresija). Kada je tugovanje, posle smrti bliskog ??lana porodice, du??evremeno tj. produ??eno na 3-4 godina, naslu??uje se nedovoljan "rad tuge" zbog verovatno patoloških supstrata u sebi.

Druga karakteristika patološkog tugovanja (depresije) je SAMOOPTU??IVANJE vezano za zna??ajni gubitak. Osoba sebi prebacuje neke propuste u vezi sa umrlim, i te propuste u svom se??anju hipertrofiše tako daleko da svoje ponašanje smatra uzrokom smrti bliske osobe. To potencira ose??anje KRIVICE koja produbljuje depresiju i krug se zatvara.
Patološku tugu prate i drugi, vrlo ??esto "bizarni postupci" sa predmetima pokojnika, uz do??ivljaj da se preko njih i dalje "razgovara" i odr??ava veza sa pokojnikom.

Psihodinami??ki (psihološki) ??inioci u nastanku depresije

Gubitak zna??ajne osobe u detinjstvu (npr. roditelja), naro??ito kada se imao ambivalentan stav prema toj osobi, veruje se da igra odre??enu ulogu u modeliranju psihopatologije depresije. (Mari??, 50)
Ose??anje krivice, koje gotovo uvek prati sliku depresije, pominje se i kao uzrok. Ali ne toliko kao ose??anje iz onoga što je osoba svesno ??elela da u??ini nego više posledica onoga što je osoba nesvesno ??elela. Depresija tako postaje kazna za postignutu mr??nju, agresivnost i neprijatelj¬stvo, što je i stvorilo ose??anje krivice. (Mari??, 52)

U prvim godinama ??ivota jedini izraz društvenih zabrana su roditelji. Super-Ego nastaje identifikacijom sa roditeljskim zahtevima tj. spoljašni zahtevi postaju unutrašnji, "introjektuju se", "internalizuju" ili kako se ??esto ka??e: oni postaju "roditelji u nama", kontrolišu zabranjeno. Tako Super-ego predstavlja instancu koja je kadra da zabranjuje i ka??njava ali i da nagra??uje ("moralni zakon u nama" - “unutrašnji progonitelj”, “unutrašnji policajac”). I kad nestanu rodi¬telji sa ??ivotne scene, mi se ??esto, naro??ito ako su bili strogi, setimo njihovih zabrana i uva??avamo ih plaše??i se njihove kazne (strah od simboli??no introjektovanog roditelja). (Mari??,60)

Super-ego je kolektivni glas, glas zajednice, reflektovan u našoj unutrašnjosti kao instanca koja ne dozvoljava osloba??anje ??elja nepo??eljnih za ??ivot zajednice a koje je rezultat identifikacije sa roditeljskim Super-egom i transfera kulturnih zahteva kroz naraštaje. "To je jedna institucija u svesti koja pazi na Ego, istovremeno ga upore??uje sa jednim idealnim standardom. Taj idealni standard je tzv. Idel-Ja, odnosno Ideal-Ego, i ono tako??e poti??e od standarda roditelja" - piše Frojd a naglašavaju Ego-psiholozi.
 
Odrastao ??ovek je nau??io da kod "o??aloš??enosti" kontroliše afektivni talas odla??u??i proces rastere??enja. Kroz predhodno navedeni proces "rad tuge" a preko obnovljene investicije i dezinvesticije (restitucije kateksije i dekateksije)  tj. preko mehanizama introjekcije, inkorpo¬racije i identifikacije. (Fenihel, 310)

??alost se komplikuje i mo??e postati patološka, ako je relacija koja vezuje "o??aloš??enog" s izgubljenim objektom bila duboko ambivalentna. U tom slu??aju introjekcija poprima sadisti??ko zna??enje. Inkorporacijom, sada bolesnik, te??i da sa??uva izgubljeni objekat, ali tako??e i da uništi r??av objekat. Ako to agresivno zna??enje pre??e u prvi plan, introjekcija tada ponovo stvara ose??anje krivice.
 
Ustvari, smrt ??esto dovodi do izbijanja ambivalencije. Ako se ??elela ne??ija smrt, to se mo??e interpretirati kao realizacije ??elje, - smrt drugih mo??e izazvati radost, smrt koja je pogodila drugog, poštedela je nas. (Fenihel, 311) Narcisti??ke osobe u najve??oj ??alosti, imaju nesvesnu tendenciju da prebacuju svojim mrtvim bli??njima što su ih doveli u to ??alosno stanje. Te reakcije izazivaju ose??anje krivice i gri??e savesti. Identifikacija sa pokojnikom ima vrednost kazne. "Pošto si ??eleo da drugi umre, ti treba da umreš". O??aloš??eni veruje da je dozvao smrt drugome samom "mo??i" svoje ??elje. On se boji da mu se mrtvi ne osveti i ubije ga. Sada je strah od smrti taj koji pove??ava ambivalenciju. O??aloš??eni se trudi da odobrovolji mrtvoga pokušavaju??i da ga usmrti drugi put uspešnije nego prvi put. (Fenihel, 312). Obredi u vezi sa bdenjem pored mrtvoga, zemlja ba??ena u grob, kameni spomenici - ukazuju na mere koje ??e spre??iti povratak pokojnika me??u ??ive.
 
O??aloš??enost je, uopšte, pripitomljeni oblik ??estokog primitivnog afektivnog rastere??enja straha i autodestrukcija koja se vidi kod necivilizovanih u toku ??alosti. Takva eksplozija je utoliko ja??a ukoliko je relacija sa izgubljenim objektom bila ambivalentnija. U našem slu??aju ??alost koja traje samo izvesno vreme je na??in zaštite od primitivnog ispoljavanja afekta.

Ose??anja koja su bila usmerena na objekat sada su usmerena na introjektovani objekat. Ose??anje krivice se nadovezuje na to. Narcisti??ke potrebe i konflikti koji prate introjekciju kod tuge mogu se poja??ati u slede??im okolnostima: a) kada izgubljeni objekat nije bio voljen na doraslom nivou, ve?? je slu??io da pribavlja za "Ja" narcisti??ke doprinose; b) kad je relacija prema objektu bila ambivalentna; c/ kad je individua bila fiksirana na oralni stadijum i nesvesno ??elela jedan seksualizovan "obrok". (Fenihel, 312)
 
Napred navedena produ??ena ??alost izaziva sve tri pomenute karakteristike: pove??anu narcisti??ku potrebu, pove??anu ambivalenciju i pove??anu oralnost. Ovako izgubljeni objekt, postaje predmet mr??nje i prebacivanja zbog napuštanja. Individua te??i da prisili objekat da kompenzuje svoj gubitak nasilnim sredstvima, na magijski na??in. Ona nastavlja svoje napore posle ambivalentne introjekcije objekta i nastoji da smanji svoja ose??anja krivice, ustvari ona ih poja??ava. O??ajni??ki napor jedne osobe koja ho??e da primora introjektovani objekat da joj oprosti, da je zašti??uje i da je voli je destruktivni element, koji se osloba??a tim prisiljavanjem, ponovo izaziva ose??anje krivice i strah od represalija.

Deprimirani se nalazi u nepodnošljivoj situaciji: boji se pomo??i koja mu se pru??a, a ima za njom vitalnu potrebu. A to je zato što ona mo??e da donese sa sobom osvetu objekta ili introjektovanog objekta. Radi se dakle o patognomi??koj introjekciji kojom proizvedeni sadizam biva upravljen protiv "Ja", te "Ja" zamenjuje r??av objekat. Tako se "senka objekta spušta na Ja" sadizam staje na stranu "Super-ega" i napada, predhodno, introjekcijom modifikovano "Ja" sadizmom koji nadmašuje sadizam opsesivnog i ambivalencijom koja nadmašuje ambivalenciju opsesivnog.  Osoba više ne do??ivljava bes, ve?? ose??anje krivice. "Nad-ja" se ponaša prema "Ja" kao što bi osoba nesvesno htela da se ponaša prema izgubljenom objektu. (Fenihel, .313-314)

 "Ja" deprimiranoga, koje te??i da uništi r??av objekat, do??ivljava sudbinu Doriana Greja, koji mora umreti da bi uništio svoju sliku.  Ovako se produ??ena tuga svodi na posledicu besa na jedan introjektovan objekat koga nismo u stanju da se oslobodimo. Ova li??not je nesposobna da se odvoji od introjaktovanog objekta i da ga deinvestira, niti je sposobna da investira u novoizabrane  objekte, ve?? povla??i investicije u narcisti??ki prostor.

Psihodinamika produ??enog ??alovanja, depresije, melanholije - ima bitno obele??je "maligne regresije" zasnovanom na dva mehanizma odbrane intro-projekcije koja se manifestuje u poslednjem stadijumu u vidu ose??anja krivice za sva zla koja su se desila u svetu.

Ideja o suicidu nosi sa sobom varljivu ideju o izmirenju.

Narcisti??ka regresija zna??i da objektne relacije "smisao za stvarnost" ustupaju mesto relacijama koje osoba odr??ava sama sa sobom. Gubi odnos sa objektima i vra??a se na nivo kada oni još nisu ni postojali. Kako pojava "Ja" koincidira sa pojavom svesnosti o postojanju objekta, razumljivo je da ovde nema ni "Ja" sem njegovih arhai??nih elemenata. (Fenihel, 317)

 Slu??aj 1. S. je ??ena, majka iz urbane sredine, grad N. isto??na Srbija, doma??ica, suprug vojno lice. Ona je majka sada troje muških potomaka, ??etvrti pripreman da bude devoj??ica, tako obla??en i tretiran, preko veze oca usled manjkavosti u telesnoj te??ini, primljen u vojnu gimnaziju. Nakon ispra??aja na kome majka izgovara slede??e re??i: "Da bog da ti to bile poslednje pare u ??ivotu" - gubi ??ivot u ??elezni??kom udesu kod mesta S. Majka odlu??uje da do kraja ??ivota nosi crninu, ne pravi svadbu mla??em joj ne o??enjenom sinu i zavetuje ostale sinove da se ne bave izra??enim muzi??kim darom. ??ivi uz stalne deluzivne fenomene "lik izgubljenog sina na vratima" koji se stalno i ponovo i ponovo vra??a" uz potpuni ose??aj da je on tu, prisutan, gotovo telesno.

Šta ona radi i kome se obra??a? Obra??a se psihijatrima, psiholozima, lekarima. Psihoterapeuti nude jedino mogu??e rešenje: da ne bi otvorila ventile i uletela u psihozu ili presvisla od tuge, najbolje je da ostane na nivou disocijativnog neuroti??nog funkcionisanja.

 Slu??aj 2. M. je ??ena, majka iz sela V. vlaške populacije, sa kultom mrtvih i animatisti??kim pogledom na svet. Izgubila je sina jedinca, nakon vo??nje traktorom, na koju ga majka upu??uje i posle lošeg sna samog gubitnika, a koga majka razuverava, da slobodno vozi. Sahranjen je u dvorištu ku??e na insistiranje majke. Nakon dve godine, seoski vra?? po svom uobi??ajenom zadatku, pose??uje i proverava isklju??enost iz socijalnog ??ivota tj. ne bolesnu osobu ve?? disfunkcionalnu porodicu. Kako on radi svoj deo posla?

Zajedni??ka dijagnoza u dva navedena primera, dveju majki je slede??a: PATOLOŠKA TUGA, ili produ??ena depresija kao rezultat, lošeg "rada tuge" ili ??alovanja. Na dubljem nivo u ravni nesvesnog radi se o ambivalentnom odnosu majke prema detetu i nezavršenoj restituciji voljenog objekta. Izostala je tre??a faza reorganizacije tj. potpuna dezinvesticija i investicija novog objekta, i dovela do disfunkcionalnog socijalnog anga??ovanja.

Sahranjivanje u dvorištu i zaricanje na ve??nu crninu je "bizarni postupak" komunikacije sa pokojnikom kao i kazna za neprijateljska ose??anja, mr??nju i agresivnost, koja je "verovatno imala udeo u usmr??ivanju pokojnika, prema kome se istovremeno gajila bipolarna ose??anja - ljubav naspram mr??nje. U ovom slu??aju introjekcija poprima sadisti??ko zna??enje. Inkorporacijom, sada bolesnik, te??i da sa??uva izgubljeni objekat, ali tako??e i da uništi r??av objekat. Ako to agresivno zna??enje pre??e u prvi plan, introjekcija tada ponovo stvara ose??anje krivice. Ako se ??elela ne??ija smrt, to se mo??e interpretirati kao realizacije ??elje, - smrt drugih mo??e izazvati radost, smrt koja je pogodila drugog, poštedela je vas. Narcisti??ke osobe u najve??oj ??alosti, imaju nesvesnu tendenciju da prebacuju svojim mrtvim bli??njima što su ih doveli u to ??alosno stanje. Identifikacija sa pokojnikom ima vrednost kazne. "Pošto si ??eleo da drugi umre, ti treba da umreš". O??aloš??eni veruje da je dozvao smrt drugome, samom "mo??i" svoje ??elje. On se boji da mu se mrtvi ne osvete i ubiju ga. Sada je strah od smrti taj koji pove??ava ambivalenciju. O??aloš??eni se trudi, kao što je ve?? re??eno, da odobrovolji mrtvoga pokušavaju??i da ga usmrti drugi put uspešnije nego prvi put.
 
Deprimirani se nalazi u nepodnošljivoj situaciji: boji se osvete objekta ili introjektovanog objekta. Radi se dakle o patognomi??koj introjekciji kojom proizvedeni sadizam biva upravljen protiv "Ja", te "Ja" zamenjuje r??av objekat. Tako se "senka objekta spušta na Ja" sadizam staje na stranu "Super-ega" i napada, predhodno, introjekcijom modifikovano "Ja" sadizmom koji nadmašuje sadizam opsesivnog i ambivalencijom koja nadmašuje ambivalenciju opsesivnog. "Nad-ja" se ponaša prema "Ja" kao što bi osoba nesvesno htela da se ponaša prema izgubljenom objektu.

 Narcisti??ka regresija zna??i da objektne relacije "smisao za stvarnost" ustupaju mesto relacijama koje osoba odr??ava sama sa sobom. Gubi odnos sa objektima i vra??a se na nivo kada oni još nisu ni postojali. Kako pojava "Ja" koincidira sa pojavom svesnosti o postojanju objekta, razumljivo je da ovde nema ni "Ja" sem njegovih arhaji??nih elemenata. (Fenihel, 312-315)
 "Super-Ego" koga mo??emo nazvati kulturnim obrascem, ivestira potrebe Ega i realizuje ih na nivo realnosti sa ve?? poznatim šemama (kulturni obrasci, subkultura, nacionalnost i sl.).   Postavlja se pitanje: mo??e li on pomo??i u restituciji svesnosti o postojanju objekta u ve?? osiromašenom "Ja" do arhai??nog stepena, i kojom se to metodom mo??e u??initi? 
 Seoski vra??, za razliku od gradskog vra??a ima svoje rešenje. Uz oprobani recept i znanje o onostranom ??ivotu (animatizam), pomo??u oniri??kog kontakta sa pokojnikom (snivanje), uz druge potrebne veštine i znanja (vešto iskonstruisane i uvremenjene sugestivne naloge) sam dolazi u prostor sada bolesnog tj. disfunkci¬onalnog bitisanja porodice i saopštavaju??i san u kome iznosi poruke pokojnika: "NJemu je dobro na onom svetu, jedino mu smeta prepuna kofa, koja je svakim danom sve te??a od suza za njim, te ako se prestane, bi??e i njemu lakše, kao i od crnine koja prenosi isuviše topline".
Tako se trenutno prekida dalje raslojavanje i osiromašenje "Ja" dovode??i ga u kontakt sa ve?? arhejtipski nasle??enim saznanjem o zagrobnom ??ivotu uz restituciju svesnosti o postojanju objekta.

Majka navedena u slu??aju 2. skida crninu i uklju??uje se u socijalni milje - ona je "izle??ena". Ustvari, ona je i bila samo disfunkcionalna.
Majka iz slu??aja 1. ostaje disfunkcionalna, bolesna, izvan socijalnog  miljea.
Ostaje pitanje:Šta uraditi sa majkom koja nema animatisti??ki pogled na svet? Ima li nade za nju?

Mogu??i zaklju??ci sa otvorenim pitanjima

Kultura (zajednica, grad, selo i sl.) u kojoj egzistiramo ima svoje obrasce, šeme i institucije, u kojima se na specifi??ne razli??ite na??ine rešavaju teku??i problemi, zavisno od paradigme, obi??aja, na??ina shvatanja, mišljenja itd. [to je u  jednoj kulturi bolest bez izle??enja, u drugoj je samo usputna disfunkcionalnost. U jednoj je li??nost prepuštena sama sebi, u drugoj zajednica ima svoje poma??u??e "institucije" u liku vra??a i sl. Evidentna je i razlika u dijagnosti??kim i terapijskim metodama.

U ??emu je mo?? i lekovitost zajednice kao male primarne grupe? Koji su ??inioci lekovitosti bez obzira na o??ekivanu naivnost u pristupu? Koja je mogu??nost transfera s  jedne na drugu grupu?
 
Umesto zaklju??ka, NADA za budu??nost

 Arhajski ??ovek je znao nešto veoma bitno, što je moderni desakralizovani ??ovek zaboravio - da njegova patnja ima smisla jer odgovara "ako ne uvek jednom prototipu, a ono bar neospornom redu vrednosti". (Elijade, 12)  Nada, je doduše uvek prazna, ali je ona štitila arhajskog ??oveka da mu se patnja ne sroza na golo stradanje, što se današnjem ??oveku desilo. I ako je bog mrtav poodavno, “homo religiosus” još nije, jer se ispod hriš??anske pokorice još uvek vidi "loše pokršten paganin". Naravno, ne znaju??i to, jer se njegova religioznost srozala na nivo nesvesnog, što je drugi pad po M. Elijadeu, ali tu je i zalog njegovom spasu, jer ??ovekovo nesvesno ima "oreol religioznosti". Kako su njegovi sadr??aji i strukture "rezultat prasta¬rih egzistencijalnih situacija, naro??ito kriti??nih", ??ivljenih na kulturnim nivoima na kojima su "egzistencijalne krize" uglavnom religiozne, i kako se na tom stepenu bi??e meša sa svetim, i ako moderan, nereligiozan ??ovek u dubinama svog bi??a oniri??kim i simboli??kim iskustvima obezbe??uje svoju psihi??ku ravnote??u, ??ine??i sebe otvorenim za opšte i univerzalno. (Elijade, 12-13)

LITERATURA:

1. Fenihel, O.: Psihoanaliti??ka teorija neuroza. Beograd-Zagreb, 1961
2. Nikoli??, S.:  Dje??ja i adolescentna psihijatrija: klinika, terapija, prevencija, Zagreb, 1973
3. Mari??, Jovan: LJubav, seks i depresija, Beograd, 1998
4. Krsti?? D.:  Psihološki re??nik, Beograd, 1988
5. Jovanovi??, Bojan:, Srpska knjiga mrtvih, Niš ,1992
6. Durli??, Paun Es: Kult mrtvih kao osnova za odre??enje religije Vlaha, Etno-kulturološki zbornik, knj. 1, Svrljig, 1995
7. Dirkem, Emil: Elementarni oblici religijskog ??ivota, Beograd,  1988
8. Elijade, Mir??a: [amanizam, Beograd, 1985