Autor: Viktor Milosavljević

PROOEMIUM

Neverovatno je koliki je pečat celokupnom pravu ostavio jedan čovek o čijoj ličnosti gotovo da ništa ne znamo, a ipak imamo skoro u celosti sačuvano jedno njegovo delo, pa nam je sa druge strane relativno dobro poznato njegovo učenje. Odakle je Gaius noster? Koje je njegovo poreklo? Kako se on ustvari zvao? Kako je uopšte došlo do toga da stekne toliku slavu i bude primljen u »senat mrtvih«? Da li je stvarno on prvi shvatio svet pravnih normi kao jedan celovit sistem? Da li je zaista on prvi svojim učenicima govorio da »Omne autem ius quo utimur vel ad personas pertinet vel ad res vel actiones« (1.8)? U čemu se zapravo ogleda njegova originalnost? Da li postindustrjsko društvo 21. veka zaista njemu duguje zahvalnost za deobu celokupnog prava, ili je možda to i neko drugi pre njega učinio? Sve ove teme izazivaju mnogobrojne polemike, naročito počevši od perioda ekspanzije mos docendi germanici, kada je rimska pravna nauka obogaćena za još jedan od najeminentnijih izvora saznanja rimskog klasičnog prava?

PRONALAZAK GAJEVIH INSTITUCIJA

Naime, jedan od istaknutijih u??enih Italijana iz Verone, Šipio Mafei (Scippio Mafei) je po??etkom 18. veka u Kapitolskoj biblioteci otkrio jedan tekst o kome nije imao predstavu šta bi mogao da predstavlja; jedino je naslutio da je u pitanju fragment dela nekog od anti??kih pravnika. Taj tekst nije privukao ve??u pa??nju, iako je još jednom bio objavljen. Kasnije, posle otkri??a celokupnih Institucija, ispostavilo se da su to ustvari bili delovi Commentarii quatri. Me??utim, 1816. godine je pruski diplomata Bartold Nibur (Bartold Neibuhr) za vreme svog dvodnevnog boravka u Veroni svratio u Kapitolsku biblioteku i zapazio jedan palimpsest[1] (delom ??ak i dvostruki) napisan na pergamentu[2], sa srednjovekovnim religijskim sadr??ajem. Zajedno sa Savinjijem (Karl von Savigny) je utvrdio da su to ustvari Institutiones Gaii. Ovaj tekst datira iz 5. veka i to je jedan od prepisa Gajevog dela. Gešen, Beker, Blume, Beking, Bentam-Holveg, Študemund i drugi su nastavili svoj rad sa prou??avanjem i dešifrovanjem veronskog palimpsesta.

O detaljnijoj istorijografiji dešifrovanja fragmenata Gajevih Institucija i njihovim sadr??ajem re??i ??e nam nešto više kolege koje su tu temu izabrali kao seminarski rad. Me??utim, vredi još ovde napomenuti da su kasnije bili prona??eni i drugi manuskripti koji su bili od velike koristi. Najva??niji od njih bili su atinopoljski fragmenti, prona??eni  1933. u Kairu gde ih je jedna Italijanka kupila, a zatim ih je iste godine Aran??o-Ruiz (Arangio-Ruiz) objavio. Ovaj tekst je, pak, pisan na papirusu koji je u Egiptu, verovatno zbog suve klime, uspeo da nad??ivi vekove. Pretpostavlja se da su ti fragmenti iz Atinopolja, grada u Gornjem Egiptu koga je Hadrijan osnovao na istom mestu gde se njegov šti??enik Atinoj utopio u reci Nil. Zahvaljuju??i ovim, kao i svim ranije otkrivenim fragmentima, kao i Digestama danas je Gajevo delo skoro u celosti rekonstruisano; manje od desetine sadr??aja nam je još uvek nepoznato.

EVOLUCIJA INSTITUCIONALNOG SISTEMA

Pars commentarii primi de iuris divisione Institutionum Gaii privla??i nam naro??itu pa??nju i izaziva mnogobrojne polemike. Iako nije imao ius publice respondendi, za vreme vladavine Teodosija II i Valentijana III 426. donet je lex citationis koji Gaja pored Papinijana, Pavla, Ulpijana i Modestina ubraja u »senat mrtvih«. Štaviše, sistem klasifikacije celokupnog prava kao i mnogobrojne druge elemente njegovog opusa recipirao je Justinijan, odnosno »Tribonianus, vir magnificus, magister et ex quaestor sacri palatii nostri nec non Theophilus et Dorotheus«[3]. Prema istra??ivanjima koje je obavio Onore, njegov opus sa??injava 3,98% sadr??aja Digesta, što ga stavlja na sedmo mesto po broju koriš??enih redova, a ako tome dodamo i fragmente koji su ušli u Institucije, gde ih je najmanje polovina preuzeta od Gaja, posle Paula i Ulpijana nalazi se na tre??em mestu.[4] Sastavlja??i Justinijanovih Institucija su i sami priznavali da su se najviše koristili Gajevim ud??benikom, kao i još jednim njegovim delom Res cottidianae (Pravo svakodnevnog ??ivota). Na kraju krajeva, tripartitna klasifikacija »celokupnog, pak, prava«[5] (1.8) ima izuzetno jako utemeljenje i u modernom pravu, jer grane prava koje mi danas poznajemo su upravo evoluirale iz pravnih oblasti o kojima je još Gaj u 2. veku naše ere predavao svojim u??enicima. Uostalom, materija u mnogim savremenim ud??benicima je upravo na taj na??in izlo??ena.

Me??utim, postavlja se pitanje: da li je Gaj zaista bio toliko originalan? Kako je uopšte nastala ideja triparticije? Mišljenja se ??esto sukobljavaju. Tako na primer Piter Stajn (Peter Stein) uo??ava: »Second century works, such as Cato’s treatise on agriculture, show few signs of organization. On the other hand, first century writers, such as Varro and Cicero, where much preoccupied by problems of classification, and with the applicability of the techniques of Greek dialect, diairesis (divisio) and merismos (partitio). The former method divided the material into categories (genera), while the latter identified the elements (partes) of the whole, which was formed by the sum of those categories.«[6] Ovakav stav nam sugeriše tezu da se ideja triparticje od samog po??etka evolutivno razvijala. Mo??da bismo ??ak i mogli re??i da je Gaj na neki na??in u trenutku kada je izneo shvatanje da se celokupno pravo mo??e odnositi na tri oblasti, ustvari obele??io vrhunac te ideje u klasi??nom periodu. Još su Sexti Aelii Plaeti Tripertita obuhvatila (1) Zakon XII tablica, (2) interpretatio tog teksta od strane kolegije pontifa, kao i (3) legis actio. Sastavlja??i Digesta smatraju da njegova knjiga »cunabula iuris continet«[7] i to je prvo opšte poznato pravni??ko delo koje komentariše ius quiritium antiquum.

Sa druge strane, postoje autori poput Šulca (Schultz) koji tvrde da Gajev institucionalni sistem poti??e od Mucijeve šeme koju je on u 1. veku pre n.e. izlo??io u De iure civilis libri XVIII. Me??utim, pošto delo nije sa??uvano ne mo??emo biti sigurni kako je ta??no izlo??ena u njemu materija – jedini izvori kojima raspolo??emo su Pomponijev Ad Quintum Mucium i Corpus iuris civilis, odnosno Lenelova Palingenesia. Pomponije je još zapazio da je da je ius civile ovde izlo??eno na sistemati??an na??in (D.1.2.2.41), odnosno per genera. Stanojevi?? nam skre??e pa??nju da je po Mucijevom sistemu najpre re?? o testamentu i stipulaciji, a da posle toga slede pitanja »u rasutom stanju«[8]. Sa druge strane, Stajn uo??ava da sva materija nije baš toliko razbacana i vidi u njoj odre??ene misaone celine, ali je saglasan sa tim da ne obuhvata mnoge bitne oblasti, što bi verovatno i predstavljalo anahronizam. Naravno, o??igleno je da je takva podela na mnogo manjem evolutivnom stupnju ideje koja ??e se kasnije javiti. »Rather than impose on the civil law an external logical order, he tried to bring out the categories that were immanent in the law« – nastavlja Stajn.[9]

Ovakav pristup se dalje razvijao kroz dve varijante – Labeonov i Kasijev sistem. Materija je po ovim šemama znatno ure??enija, ali nikako ne bismo mogli re??i da je ovde sazrelo shvatanje o apstraktnim logi??kim celinama koje ??e se tek kasnije javiti.[10]

Iako se smatra da se verovatno jednim delom naslanjao na Kasijevu šemu, po prvi put se kod Gaja susre??emo sa ure??enim logi??kim celinama. Kao što smo ve?? videli, raniji jurisprudenti su raspolo??iv materijal podelili u kategorije. Gaj je sebi o??igledno postavio jedan mnogo apstraktniji, te??i i uzvišeniji zadatak. Naime, on je identifikovao elemente celine, koju je formirao kroz zbir ovih kategorija – partitio. Zapravo je tako i došao do saznanja da se celokupno pravo deli na ono koje se odnosi na personas, res, actiones i tako stvorio jedan ??itav pravni sistem. Naravno, nije sporno da su tome doprineli razni uticaji.

Naro??itu pa??nju nam skre??e tripartitni (trodeobni) re??im izlaganja materije. Stajn nam ukazuje na to da broj tri za Rimljane naro??ito sugeriše pandektnost, sveobuhvatnost. U više izvora pominje se tres numerus koji je, prema rimskoj tradiciji, super omnia. Stanojevi?? govori o nau??niku koji je pronašao 19 slu??ajeva »trijada« u Ulpijanovom delima i skre??e nam pa??nju na to da je takav broj??ani simbolizam prisutan kod mnogih naroda. Prema nekim mišljenjima, on je nastao pod uticajem Grka. Me??utim, rano se javlja i u Rimu, a nemamo mnogo izvora koji svedo??e o tome tako da je to pitanje veoma sporno. Što se Gaja ti??e, o??igledno je da se izuzetno mnogo slu??io trodeobom. Stajn u tom smislu ou??ava ??itav niz primera: »In the law of persons alone, freedman are subdivided into cives, latini and dediticii (1.12); persons alieni iuris are subdivided into those in potestate, those in manu and those in mancipio (1.49); persons sui iuris are either in tutela, in curatione or neutro iure tenetur (1.42); capitis deminutio is either maxima, media or minima (1.159).«[11]

NARUŠENO PRAVILO «DEFINITIONES PERICULOSAE SUNT»

Upravo zbog apstraktnosti i narušavanja ve??nog pravila, karakteristi??nog rimskom pragmati??nom duhu – »Omnis definitio in iure civili periculosa est.«[12] – Gaj nije stekao veliko poštovanje i popularnost za vreme svog ??ivota. On je, kako vidimo, bio ispred svog vremena. Dok su ostali u??eni pravnici do??ivljavali pravo kao jednu disciplinu, odnosno veštinu, Gaj je otišao mnogo dublje i shvatio ga kao nauku, dao prvi sistem prava i bio sklon uopštavanju. Klasi??ni rimski pravnici su »first and foremost politicians or bureaucrats« i, prema Vodsonu, izolacionizam njihovog privatnopravnog sistema ogleda se u tri stavke: »the jurists rejected or ignored other legal systems, most obviously Greek law; they concentrated on the law of Rome and paid little attention to the law of the imperial provinces; and they were not interested in legal practices or norms of Roman society«[13]. Gaj je ovde uveo izvesne promene koje su u bile od velikog doprinosa jednoj pravnoj evoluciji koja se postepeno odigravala i u potonjim vekovima mo??emo u potpunosti uo??iti njenu manifestaciju.

Nemamo izvora o tome da ga bilo ko od klasi??nih jurisprudenata citira, osim jednog izuzetka: u Digestama piše da je njegov savremenik Pomponije u delu Ad Quintum Mucium iskazao da »Et non sine ratione est quod Gaius noster dixit«[14]. Me??utim, i to izaziva brojne polemike; neki smatraju da nije re?? o istom Gaju, odnosno da je to mogao biti i Gaius Cassius Longinus, a neki tvrde da je ovde noster interpolirano od strane sastavlja??a Digesta.[15]

Šulc (Schulz) ne osporava autenti??nost Institucija, ali zastupa stav da je on bio »typische Schulmeister« ??ije su Institucije »grobe Notizen« sa njegovih njegovih predavanja. Štaviše, postoje još i najradikalnije teorije kao što je primera radi Pagzlijeva (David Pugsley), gde je on na jednoj oksfordskoj konferenciji 1993 izjavio: »The Institutes were written by Pomponius and were presumably published in Rome under his own name, but… a version circulated in the eastern half of the empire, where we find the earliest evidence of them, under the name of Gaius«[16] (Gaio e Pomponio, una ricostruzione radicale). Naravno, teorije kao što je Pagzlijeva uglavnom nisu prihva??ene, zasnovane su isklju??ivo na hipotezama, nisu pokrivene materijalnim dokazima i ve?? na prvi pogled ne deluju ubedljivo.

Uostalom, oko Gajeve li??nosti postoji toliko nedoumica i izvesno je da nijedan rimski pravnik nije inspirisao toliko hipoteza o sebi kao što je to u??inio Gaj. Došlo je ??ak dotle da je Deutche Juristenzeitung 1908. objavio Samterov ??lanak War Gaius das männliche pseudonym einer Frau? Samter je pokušao da sakupi razne dokaze i verno zastupao stav da je Gaj ustvari bio ??ena.

SAMO GAIUS?

Ali, pored svih ovih nedoumica, ipak razpola??emo sa nekim podacima, te je donekle mogu??e rekonstruisati nešto više o njemu i njegovom ??ivotu. Prvo pitanje vezano za samu njegovu li??nost koje bismo mogli da postavimo, bilo bi: kako se on ustvari zvao; zašto samo Gaius? Ne postoji nijedan izvor gde se ovaj u??eni pravnik ne pominje kao Gaius ili Gaius noster. U njegovo vreme je ve?? bilo uobi??ajeno da svaki punopravni gra??anin ima tri imena: praenomen, nomen i cognomen. Lista rimskih praenomen (li??nih imena) u to vreme je brojila samo oko dvadesetak imena. Nomen je gentilno ime, a cognomen je porodi??no ime i naj??eš??e ga imaju samo patriciji. Ime Gaj se jako retko javlja u ulozi gentilnog imena, još re??e kao porodi??no ime, ali zato je jedno od najzastupljenijih li??nih imena. U Gajevo doba se naj??eš??e koriste dva imena, a to su praenomen i nomen (pr. Quintus Mucius, Sextus Aelius...). Nije sasvim izvesno da li je ime Gaius ustvari praenomen, ali ve??ina autora ipak podr??ava ovakav stav, sa obzirom na ??injenicu da se u to vreme nije obra??alo sa cognomen i da se Gaius retko pojavljuje kao nomen. Uostalom, Stanojevi?? je dobro zapazio: »Obra??anje sa Gaj, naro??ito sa naš Gaj (Gaius noster), je mo??da i na??in na koji u??enici govore svom profesoru«[17].

Sa druge strane, neobi??no je to što se Gaj u svim nama dostupnim izvorima spominje samo jednim imenom. Na ovaj na??in su se Rimljani uglavnom oslovljavali neformalno, u privatnom ??ivotu. U izvorima se za sve poznate rimske li??nosti upotrebljavalo i gentilno, a kasnije i porodi??no ime. Ova ??injenica je poslu??ila kao argument autorima koji zastupaju mišljenje da Gaj nije bio Rimljanin, ve?? najverovatnije Grk. U Gr??koj, kao i u ostalim isto??nim provincijama je bio obi??aj da se ljudi oslovljavaju sa jednim imenom (pr. Solon, Likurg, Protagora, Anaksimen, Anaksimandar, Aristotel...). Ipak, postoje i mišljenja da je njegov otac ili deda libertinuus, koga je oslobodio uva??eni senator Gaius Cassius Longinus. I jedan i drugi pripadaju školi sabinijanaca, iako je Gaius noster ??iveo ??itav vek kasnije. Pošto i jedan i drugi su se zvali Gaj, naš Gaj se iz poštovanja prema Kasiju skromno predstavljao samo sa jednim imenom i tako su ga i drugi oslovljavali. Do ovakve ideje došao je Onore (V. Honoré) i ovakvo mišljenje – iako veoma hipoteti??ko – nije baš za odbacivanje. To bi eventualno moglo da bude neko rešenje, ali ipak ne bismo smeli tako nešto apriorno da prihvatimo; ipak je potrebna neka doza rezerve, kako ne raspola??emo sa dovoljno podataka.

ODAKLE JE NAŠ GAJ?

Od samog po??etka vodila se burna rasprava o Gajevom poreklu. Prvi je Momsen (Mommsen – Gesammelte Schriften) izneo hipotezu da je on Provinzialjurist, odnosno peregrin i to verovatno iz Gr??ke, što su i mnogi drugi prihvatili. Nasuprot tome odmah su se pojavili i oni koji su to osporavali i zastupali mišljenje da je on ipak bio Rimljanin.

Kao što smo ve?? rekli, ako po??emo od samog imena, odmah uo??avamo nešto što nije karakteristi??no i rasprostranjeno u rimskom narodu: nijedan poznati rimski gra??anin se u izvorima ne pominje samo jednim imenom, a pogotovo li??nim i to nam predstavlja jedan mo??an argument za prihvatanje teze da je on bio Grk. Drugo, Rimljani su – za razlilku od Grka – bili jedan pragmati??an narod kod koga je doza uopštavanja i kriti??nosti bila na izuzetno malom nivou, a posebno ako se radi o nekom njihovom starom institutu, što otkriva i njihovu jaku konzervativnost, vezanost za religiju, formalizam (certis verbis et gestis) itd…[18] Gaj, me??utim, kritikuje neke institute koje poznaje ius quiritium antiquum; tako na primer kritikuje jednu vrstu postupka za koga ka??e da »res ridicula est«[19]. Tako nešto svakako nije karakteristi??no za rimski Volksgeist, a ako se okrenemo gr??kim filosofima, odmah ??emo uo??iti koliko su zastupljena razna uopštavanja i koliko je kod njih zastupljena kriti??nost, a da ne govorimo o apstrak-tnosti uopšte. Ne bismo mogli da zamislimo nekog Rimljanina da raspravlja o tome šta je u osnovi sveta, apeiron, ili mo??da i nešto drugo, ili da razmišlja o tome da li sve zaista postoji ili je to samo privid,  da li mo??emo to da saznamo ili, pak, da saopštimo drugima, itd... U prilog onima koji smatraju da je Gaj peregrin ide i ??injenica da ga savremenici ne spominju[20]. Ako nije bio toliko cenjen za vreme svog ??ivota, zašto ga onda savemenici ne kritikuju? To nam ukazuje na mogu??nost da je on ??iveo u provinciji i da su njegova dela manje bila dostupna publici grada Rima.

Mnogi koriste ??injenicu da se Gaj mnogo slu??io helenizmima da bi potvrdili tezu da je on Grk. Me??utim, ovaj argument nije dovoljno jak. Naime, istra??ivanja su pokazala da drugi rimski pravnici koji imaju svoje slavne patres i uva??en cognomen – kao na primer Quintus Mucius Scaevola – još više upotrebljavaju gr??ke citate, dok Gaj u tom pogledu manje-više predstavlja neki prosek. Stanojevi?? nam ukazuje na to da Gaj u svom ud??beniku nos koristi kada govori o rimskom narodu (1.55, 1.193), dok se tre??im licem slu??i kada govori o provinciji (4.109). Prema tome, jasno nam je da je on bio rimski gra??anin. Me??utim, to uopšte ne isklju??uje mogu??nost da je bio libertinuus ili, kako Onore tvrdi, potomak nekoga ko je bio libertinuus, a mo??da i stranac kome je dodeljeno rimsko gra??anstvo, što je u 2. veku bila jako ??esta pojava, a naro??ito je to bio period u kome su Rimljani bili jako naklonjeni prema Grcima.

Mnogi tako??e smatraju da je on ipak bio ingenuus, ali da je ??iveo u provinciji, odnosno da je posle Hadrijanove odluke koja je regulisala ius publice respondendi ex auctorite princeps, ili pak zbog nekog drugog razloga, napustio Rim i otišao na istok – takva mogu??nost tako??e nije isklju??ena.

HRONOLOŠKO ODRE??ENjE

Pored svih ovih nedoumica, kako ne znamo gde je ??iveo, kako mu je glasilo puno ime i koje je njegovo poreklo, nije nam tako??e sasvim pouzdano saznanje o tome kada je Gaj i ??iveo. Me??utim, zahvaljuju??i izvorima koje mi danas posedujemo, mogu??e je donekle smestiti njegov ??ivot u hronološku ravan. Naravno, mo??da su postojali neki zapisi za koje današnja pravna nauka ne zna, a koji bi u tom smislu relevantno promenili naše mišljenje, ali ipak prema oskudnim podacima kojima raspola??emo, mo??emo delimi??no da rekonstruišemo tu neizvesnost, odnosno izvesnost.

Veruje se da je datum Gajevog ro??enja otprilike 110. godina, vreme vladavine Hadrijana. Gaj na jednom mestu govori o nekom doga??aju koji je bio vezan za Hadrijana (117 – 138) i pritom koristi izraz »nostra aetate«[21], što o??igledno zna??i da mu je Hadrijan bio savremenik. Sa druge strane, tako??e se u velikoj meri pominje i Antonin Pije (138 – 161). Oba vladara se na nekim mestima pominju i kao divus, što mo??e imati dva zna??enja: »bo??anski« ili »pokojni«. Stanojevi?? nam skre??e pa??nju da u D.38.17.8–9 je citiran jedan fragment iz Gajevog dela koje nam nije sa??uvano, Liber singularis de SC Orfitiano. Poznato je današnjoj pravnoj nauci da ova senatus consulta datira iz 178. godine, što zna??i da je još uvek Gaj tada bio ??iv. Tim delom se završava Gajeva stvarala??ka aktivnost, pa bismo mogli predpostaviti da je on (u dubokoj starosti jer je verovatno imao oko sedamdeset godina) preminuo oko 180. godine.

Što se Institucija ti??e, veoma je verovatno da su one nastale kada je Gaj imao izme??u ??etrdeset i pedeset godina, odnosno pedesetih i šezdesetih godina drugog stole??a. Argument kojim zapravo dolazimo do ovakve hipoteze je ??injenica da Gaj u svom komentaru provincijskog edikta, citiraju??i Julijanova Digesta za koja se veruje da su pisana kratko vreme pre smrti Antonina Pija, govori o Hadrijanu dodavaju??i divus, dok o Antoninu Piju govori kao o ??ivom vladaru. Ovakvog mišljenja su Onore, Stanojevi?? i mnogi drugi, ali ako imamo na umu da ovo divus mo??e imati dva razli??ita zna??enja, da ne mo??emo biti sasvim sigurni kada su napisana Julijanova Digesta i ako uzmemo u obzir nepouzdanost ostalih podataka kojima raspola??emo, ovakvu hipotezu ne mo??emo apriorno prihvatiti, iako deluje veoma verovatno i predstavlja mogu??e rešenje.

OSTALA DELA

»Quas ex omnibus antiquorum institutionibus et praecipue ex commentariis Gaii nostri tam institutionum quam rerum cottidianarum…«[22]. Ovde (kao i u Const. Imperatoriam, 6) vidimo da se, pored Gajevih Institucija, u uvodu u Justinijanove Institucije posebno pominje još jedno od njegovih najzna??ajnijih dela, Res cottidianae.

Ipak, problem ve??ine sastoji se u tome što se zanemaruje celokupan Gajev opus i kada je re?? o Gaju ve??ina ima upravo ovakav institucio- nocentristi??ki pristup, što naravno donekle ima i svoje delimi??no opravdanje sa obzirom da nam je to jedino njegovo delo koje je gotovo u potpunosti sa??uvano i predstavlja neposredan izvor saznanja, a i najobimnije je i sadr??i ono po ??emu se Gaj najviše proslavio i ??ime je podstekao jedan pragmati??an narod na apstraktno razmišljanje. Mogli bismo mo??da ??ak i re??i da kada govorimo o »institucionocentrizmu« u vezi sa Gajem, bilo bi sli??no kada bismo govorili o »dr??avocentrizmu« u vezi sa Platonom ili o »politikocentrizmu« kada govorimo o Aristotelu. I Platon (kao i Aristotel) je pored Dr??ave autor mnogobrojnih dela me??u kojima su na primer Gozba, Fedon ili Timaj, ali ipak je Dr??ava njegovo najistaknutije delo i opšte oli??enje Platonove ideje u kojoj on ujedinjuje politi??ku mo?? i filosofiju i tako svom svojom mudroš??u obele??ava ??itavu jednu epizodu u istoriji filosofije i veli??aju ga ljudi koji su od njega vremenski udaljeni skoro dva i po milenijuma. Analogna je situacija i sa našim Gajem; za rimsku pravnu nauku Institucije predstavljaju to što je za anti??ku filosofiju Platonova Dr??ava ili Aristotelova Politika. Stoga, donekle je besmisleno govoriti o »institucionocentrizmu«.

Me??utim, pored pri??e o »institucionocentrizmu« i »antiinstitu- cionocentrizmu«, ne bi bilo dobro zanemariti ostala Gajeva dela i izvoditi razne zaklju??ke isklju??ivo iz Institucija. U tom slu??aju naše saznanje o Gajevoj li??nosti, njegovim idejama kao i o mnogim drugim stvarima bilo bi mnogo skromnije i nepotpunije, a samim tim i ne- pouzdanije. Gaj spada me??u plodnije klasi??ne jurisprudente i smatra se da je autor preko dvadeset naslova koji obuhvataju izme??u 120 i 150 knjiga.

Res cottidianae sive aureri libri je na??in na koji se ovo delo navodi u Digestama koja predstavljaju jedini izvor saznanja o njemu. Ovo prvo se prevodi kao »uobi??ajeno pravo«, ili »pravo svakodnevnog ??ivota«, dok drugo – Zlatne knjige – veoma verovatno mo??e biti naziv koji je to delo zbog svog zna??aja kasnije dobilo. Zlatne knjige se sastoje iz sedam knjiga i Digesta nam pokazuju da u ovom delu nalazimo dosta razli??itosti od Institucija. Naime, na nekim mestima Zlatne knjige pru??aju razna rešenja koja su druga??ija od onih u Institucijama i to se uglavnom svodi na to da one daju odgovore na teme koje su u Institucijama bile samo otvorene.[23] Prema tome, sti??emo utisak da je ovo delo sveobuhvatnije. Eventualno objašnjenje za to bi moglo biti da su Institucije bile beleške sa predavanja na ??asu, dok su Zlatne knjige delo koje je stvoreno za ??itaoce.

Ad edictum provinciale libri XXXI tako??e spada u najzna??ajnija Gajeva dela. O ovom delu tako??e znamo iz Digesta jer se u njima navodi na više mesta. Edictum provinciale u klasi??nom periodu nije niko komentarisao, a pogotovu u 31 knjizi[24]; Gaj je ovde izuzetak i ovo mu predstavlja najobimnije delo.

Potrebno je tako??e napomenuti da me??u najva??nija dela spadaju i Ad edictum urbicum libri (komentar gradskog pretora), Ad legem XXII tabularum, Regulae u tri knjige, i Ad Quintum Mucium[25]. Istoimeno delo napisao je još jedan klasi??ni pravnik Pomponije, gde – kao što smo ve?? rekli – citira Gaja i to predstavlja jedini takav slu??aj u klasi??no doba.

CONCLUSIO

Pripadnici mos docendi germanici su mo??da potcenjivali Gajevu li??nost i delo, i videli u njemu »tipii??nu u??iteljsku facu« i kom-pilatora; uzrok tome mogao bi da bude to što u njemu nisu videli tipi??nog pripadnika klasi??ne jurisprudencije. Kao što smo videli, sli??ne stavove mo??emo na??i i danas. Me??utim, pored ovakvih tvrdnji, pe??at koji je Gaius noster ostavio rimskoj pravnoj nauci o??igledno inaestimabilis res est. Ne mo??e biti bez razloga ??injenica da su ga najeminentniji rimski pravnici u potonjim vekovima s oduševljenjem zvali Gaius noster i pridavali mu beskrajno poštovanje. Ako nije baš tako, kao što neki tvrde, postavlja se samo jedno banalno pitanje: zašto Gajeve Institucije ??ine preko polovinu Justinijanovih? Zašto je prona??eno više primeraka Institucija na više mesta? Pored toga, Gaj je izumeo sistem triparticije, i to predstavlja pravu revoluciju, jer niko u istoriji prava pre njega nije uspeo da pribegne ovakvoj sistematizaciji i da u toj meri dospe do takvih apstraktnih ideja kao Gaj. Uostalom, ovakav sistem je ??ak i dospeo do najnovijih vremena; i danas se mnogi ud??benici pišu po ovakvoj koncepciji. Njegov ud??benik se koristio sve dok nisu objavljene Justi-nijanove Institucije, i uvek mu je pridavan veliki zna??aj. Naravno, moramo ovde da isklju??imo vreme u kome je Gaj ??iveo, a uzrok tome je njegov um za koji bismo mogli re??i da je u 2. veku predstavljao anahronizam; bio je daleko ispred svog vremena. I danas nam Gajev opus slu??i kao najeminentniji izvor saznanja klasi??nog prava. Gaj nam je tako??e dao mnoštvo definicija, teorija i klasifikacija, što tako??e niko pre njega u Rimu nije radio, ali o tome ??e nam nešto više re??i kolege koje su se odlu??ile da se bave samom sadr??inom Gajevih Institucija.

Ko je, autem, u pravu ostavio toliki pe??at kao što je to u??inio naš Gaj?

LITTERAE

-        Kenneth Pennington, Review of The Spirit of Legal History; University of Chicago Law Review 64 (1997) 1097 – 1116 (http://www.maxwell.syr.edu/maxpages/classes/his381/spirit.htm)

-        Peter Stein; The Development of the Institutional System; Studies in Justinian’s Institutes in Memory of J.A.C. Thomas, edited by P.G. Stein and A.D.E. Lewis, Sweet & Maxwell Press, London 1983.

-        Alan Watson; The State, Law and Religion: Pagan Rome. University of Georgia Press, 1992. Pp. xv +136. ISBN 0-8203-1387-4.  Reviewed by Gary Forsythe, Institute for Advanced Study. Bryn Mawr Classical Review 03.05.21 (http://ccat.sas.upenn.edu/bmcr/1992/03.05.21.html)

-        Jelena Danilovi?? i Obrad Stanojevi??; Tekstovi iz rimskog prava; izdaje: Slu??beni list SCG, Beograd 2003.

-        Obrad Stanojevi??; Gaius noster – prilog istoriji rimske pravne nauke; izdaje: Institut za pravnu istoriju i Centar za dokjumentaciju i publikacije Pravnog fakulteta u Beogradu, 1976.

-        Obrad Stanojevi??; Rimsko pravo; izdaje: Slu??beni list SCG, Beograd 2004.

-        Obrad Stanojevi??; Gaius and Pomponius – Notes on David Pugsley; Revue Internationale des Droits de L'antiquité, 3^e Série, Tome XLIV, 1997.

-        Dragomir Stoj??evi??; Rimsko privatno pravo; izdaje: Savremena administracija, Beograd 1988.

-        Dragomir Stoj??evi?? i Ante Romac; Dicta et regulae iuris; izdaje: Savremena administracija, Beograd 1980.

FONTES

-        Institutiones Gaii

-        Institutiones Iustiniani

-        Digestae

-        Constitutio Tanta

-        Constitutio Imperatoriam