Koliko smo puta pomislili kako je neko nama blizak ili neko ko živi blizu nas nešto nezasluženo dobio, postigao ili bolje i lakše u životu prošao od nas? Koliko puta smo se lažno osmehnuli i rekli "Baš mi je drago što si to dobio dobila, uspela, ostvarila.." ? Tada nas je obuzela negativna emocija koju nazivamo zavist.

Zavist se manifestuje u neprijateljskom stavu i osjećanju prema drugima koji imaju nešto što smatramo da pripada nama. Spada u grupu negativnih, emocija kao što su: strah, ljutnja, tuga, mržnja i ljubomora . Manifestuje se različito u odnosu na događaj i sadržaj, od blagog nezadovoljstva do otvorene verbalne agresije okrenute prema drugim ljudima.

Društveno je nepoželjna pa se uglavnom prikriva u zavisnosti od veštine iskazivanja pojedinca,njegove mogućnosti  kanalisanja i opšte mere kontrolisanja sopstvenih emocionalnih reakcija. Ispoljavanje zavisti inicirano je vaspitanjem roditelja i uticajem drugih grupa ili autoriteta i aktuelnog vrednosnog sistema kojeg forsiraju mediji kroz statusne simbole.

Svojim racionalnim stavom i kontrolom možemo uveliko smanjiti intezitet ove emocije kako bi se osećali mogo bolje i zadovoljnije. Kod pojave zavisti dobro je prikupiti dovoljan broj informacija i proveriti njihovu tačnost, razmotriti moguća značenja,  čuvati se prebrzih interpretacija i zaključaka.

Uvek kada pomislim na zavist setim se jedne priče koju sam čula još u detinjstvu.

U bolnici, u jednoj sobi leže dva nepokretna bolesnika, jedan do prozora a drugi do vrata. Teške dane i bolove, dugo vreme i loša raspoloženja doživljavaju zajedno. Povremeno po malo razgovaraju. Jednog dana bolesnik kraj prozora uzvikne » Jao kako je lepa žena na trgu!« „Kakva žena ?« pita drugi. »Prelepa plava u crvenom kaputu«, »Evo prilazi joj jedan muškarac.....«, »I šta je dalje bilo?« pita bolesnik kraj vrata? Bolesnik kraj prozora nastavlja priču. i ova divna činjenica ulepšava im dane a događaji na trgu skraćuju im vreme.

Posle izvesnog vremena bolesnik kraj vrata postaje neraspoložen i tužan, krivo mu je zašto on nije smešen na krevet do prozora, pa da uživa u pogledu  i događajima na trgu.

Njegove misli u smeru zavisti i ljubomore sve više se produbljuju kao njegov sve grublji odnos prema sobnom kolegi. Posle par dana bolesnik kraj prozora umire, a drugi moli da njega prebace na taj krevet. Sav srećan kada se smesti pogleda kroz prozor! Ali avaj, tog trenutka ugleda samo sivi prazan zid susedne zgrade.

Divna Gavrilović, psiholog

Comments (0)

Name

Email

Website

Title

Comment

Add Comment