Zamislite da možete, kao Luk Skajvoker, da pružite ruku ka daljinskom upravljaču i – gle – on vam doleti u šaku. Ili da ugasite ringlu snagom volje, kroz prozor, pošto ste već krenuli na pijacu i setili se da ste nešto zaboravili.. Ili da vam u otsudnom trenutku u krilo doleprša rolna toalet-papira koju ste ostavili predaleko, na veš-mašini...

Otkako je sveta i veka i mašte, postoje čarobnjaci koji imaju moć nad silama i stvarima, veštice što lete na metlama i na daljinu dave, duhovi koji silom nematerijalnog prisustva ruše slike, škripe ormare i parkete, lupaju vratima i razbijaju grnčariju. Relativno moderan koncept telekineze (TK, ili psihokineze, PK), iako nema veze sa čarobnjacima ili vešticama ili duhovima (bučni duh poltergeist je nešto drugo), svakako nije ništa novo pod suncem.

Parapsihologija (reč je prvi upotrebio estetičar i psiholog Maks Desoar, 1889. godine, iste one kad je rođen Čarli Čaplin a koja je za Severnu Ameriku počela potpunim pomračenjem sunca 1. januara) nastala je kao pokušaj dokazivanja postojanja i objašnjenja, pored čuda telepatije, prekognicije, vidovitoti, reinkarnacije, ukletosti (misli se na kuće i duhove), i čuda telekineze. To objašnjenje će, po njima, ili biti naučno, ili će nauku saterati u takav tesnac da će  je primorati je da se presvuče u veći konfekcijski broj jer su joj koncepti preuski da objasni sve što se dešava.

Nije da su nedvosmisleno dokazali da se uopšte nešto dešava. 

Prvo, šta je uopšte TK (ili PK)?

Termin telekineza (od grčkog  τῆλε + κίνησις, doslovno "udaljeno-kretanje") ili TK je prvi upotrebio još 1890 izvesni Aleksandar N. Aksakov, carski savetnik, poklonik i prevodilac dela Svedenborga, pionir spiritista u ondašnjoj Rusiji. Na zapadu i u parapsihološkim krugovima se češće govori psihokineza (psychokinesis, PK), jasno je od koje druge grčke reči, još od izvesnog Henrija Holta koji je u Americi, početkom prošlog veka, u svojoj izdavačkoj kući forsirao knjige sa „alternativnom“ tematikom, pa čak ponešto i sam napisao, između ostalog i tu reč.

Naziv psihokineza se tokom narednih nekoliko decenija odomaćio i stekao popularnost u SAD (dakle mnogo pre Džordža Lukasa kojim ćemo se pozabaviti kasnije) pre svega zahvaljujući pregalaštvu istraživača koji su pokušavali da vide može li se snagom volje uticati na kockice za jumb (Holtov drugar J. B. Rajn, tridesete prošlog veka). Amerika, šta ćete. Sem toga, to je jedan od rektih primera da se nešto nije prvo ispitivalo u vojne svrhe. A i razumljivo je da su kockarske svrhe 30 godina prošlog veka u SAD ipak imale prioritet.

Bilo kako bilo, kao i kod telekomunikacije, TELEvizije, TELEfona, TELEmarketinga, TELEoperatera i drugog, da bi nešto bilo TELEkineza, to mora da podrazumeva daljinski uticaj, tačnije „voljan uticaj čoveka na kretanje ili promene u fizičkom okruženju a bez neposrednog ili posrednog fizičkog kontakta ili upotrebe bilo kojeg drugog poznatog sredstva ili oblika prenosa energije“, i sve to zajedno ima da krši poznate zakone fizike ili nije telekineza (definicija pod navodnicima nije preuzeta iz nekog relevantnog izvora, definicija je moja; navodnike sam stavio da vas zavaram i u vama stvorim određenu iluziju ozbiljnosti – čime sam želeo da ilustrujem koliko je to lako i da o tome valja voditi računa).

Dakle, NIJE telekineza ako moja supruga i ja pomislimo da će naš dvoipogodišnji sin ispustiti i razbiti čašu, i to se i dogodi. Nije, jer mi nismo voljno poželeli i izazivali da se to dogodi, a problematično je i da li je on želeo ili ne da se to dogodi. NIJE ni ako ja samo pogledam neki krš na podu, a onda moj sin vidi moj pogled i raskloni taj krš, dakle krš se pomerio snagom moje volje. Ali jeste ako on po hiljaditi put zatraži da mu dohvatim autić što ga je namerno gurnuo iza ormara da bi mogao ponovo da mi ga zatraži, a ja i ne ustanem, nego se mislima usredsredim na taj autić i snagom volje i muke što sam ustao zbog njega već stotinu puta ga POGLEDOM podignem i izvučem i ostavim ga detetu u ruke. Moram na ovom mestu da dodam da, sve i da mogu, to nikada ne bih uradio, jer bi detetu to bila takva zabava da bih ga verovatno morao istući da prekine da me tera na ponavljanje. A ne želim da ga bijem – pa taman da ga prut sam telekinetički udara iz vazduha.

Brojne studije su sprovedene, uključujući i istraživanja u renomiranim institutima i na velikim univerzitetima od strane ozbiljnih naučnika. Nalazi su dvosmisleni, jednako kao što su sami nalazači podeljeni – jedni kažu da telekineze nema, dok drugi, suočeni sa nekim statistički značajnim razultatima, kažu da su potrebna dalja istraživanja jer nečeg mora biti da tu ima.

Među tim ozbiljnim studijama, ako izuzmemo veliki broj onih kojima je praktično i cilj bio da ospori njeno postojanje, postoje neki slavni i neki nepoznati primeri.

Kao da pišemo CV, krenućemo od najsvežijih relevantnih iskustava, a ono pre toga ćemo potom napakovati da bude interesantno.

Februara 2007 godine zatvorena je  slavna PEAR laboratorija (Princeton Engineering Anomalies Research lab.). Osnovao ju je na Univerzitetu u Prinstonu (Princeton University) 1979. Robert G. Jahn, tada dekan univerzitetske Škole za inženjering i primenjenu nauku, da sprovede rigorizne naučne provere interakcije ljudske svesti i tehničkih uređaja, sistema i procesa uobičajenih u savremenoj inženjerskoj praksi. Do svog zatvaranja prošle godine, interdisciplinarni tim inženjera, fizičara, psihologa (sve ozbiljni odrasli ljudi) sproveo je niz složenih eksperimenata i pokušao da razvije adekvatne teorijske modele za bolje razumevanje uloge svesti u fizičkoj stvarnosti. Ukratko, PEAR je saopštio niz statistički značajnih „anomalija“ koje se nisu dale objasniti konvencionalnim sredstvima i postojećim modelima nauke. Rad laboratorije je dosta kritikovan. Naravno, prigodna objašnjenja su uvek bila – neadekvatna metodologija, zloupotreba statistike.

PEAR se bavio dvema eksperimentalnim programima: interakcija čovek-mašina i „opažanje na daljinu“.

U okviru prvog, ispitanici su imali zadatak da utiču na generator slučajnih brojeva (REG) ili mehaničku napravu koja je radila po istim principu (generisala nizove slučajnih kretanja), i to svojom „namerom“ – npr. da se usredsrede na proizvodnju nižih brojeva, ili viših, ili da samo sede i prate. Ispitivanja su trajala dugo, sa mnogo mnogo podataka, i rezultat je otprilike glasio: razlika u skorovima ispitanika sa različitim namerama imala je statistički Z-skor od preko 3,8; to znači da je bila 3,8 puta veća od one koja bi nastala da nikakvog uticaja na mašinu nije bilo. Naravno, i to se moglo dogoditi slučajno, ali je verovatnoća da se tako odigralo izuzetno mala, i statistika je tu neumoljiva. Drugo objašnjenje je da su eksperimentatori, doktori nauka na Prinstonu, nešto zabrljali. Za to su ih i optuživali, ali bez argumenata koje potonji nisu razargumentovali. Završilo se kao i u običnim, smrtničkim raspravama van nauke – „istina je“ spram „mora biti da nije, dakle nije“. Već prema ukusu.

Bilo je tu i mnogih drugih zaključaka, pokušaja zasnivanja teorijskog stanovišta, složenih eksperimentalnih nacrta sa uplitanjem drugih varijabli, provera da li svi pojedinci imaju isti stepen uticaja (nemaju!), da li postoji uticaj na generisane nizove koji nisu slučajni (nema, naravno!)... Njihov zaključak je, ukratko: POSTOJI UTICAJ ČOVEKA NA MAŠINU SAMO STANJEM SVESTI, i taj uticaj je mali ali statistički značajan – dakle realan. U to čvrsto veruju, jer u pitanju su godine i milioni i milioni kontrolisanih „pokušaja“.

Laboratorija je zatvorena jer, kako kažu, nemaju više šta da rade. Radili su dugo i temeljno i puno, uradili su šta su hteli, došli so zaključka u koji veruju, i nema se kud dalje, pa je u tom smislu na kraju nestalo i para. Dok su radili, oko njih se dizala velika prašina u akademskim krugovima, pljuvani su i tapšani po ramenima, ali niko nije dobio otkaz, izgubio karijeru ili se ogradio od svog rada tamo. Jedni ih i dalje pljuju (među pljuvačima ima i nobelovaca), dok ih drugi podržavaju (i među ovima ima i nobelovaca).

„Opažanjem na daljinu“ ćemo se baviti drugi put, budući da nema veze sa PK, a detaljnije o radu PEAR potražite na internetu. Jedino Vas molim, ako naiđete na neku pljuvačinu, da potražite i odgovore naučnika iz PEAR-a na istu. Postoje.

Deluje zanimljivo, zar ne? Naravno. Nauku, ipak, čine naučnici, a među njima ima i ljudi, a među ljudima uvek ima onih koji se ne libe da stave karijeru u procep i pozabave se nečim neakademskim. Tu posebno raduje to što oni, kad je već tako, od srca gledaju da ne zabrljaju, da sve bude kako mora u metodološkom smislu, tako da ih se ne može tako lako ignorisati ili pokopati.

Danas radi i istražuje ćitav novi talas alternativnih istraživača koji imaju ozbiljne diplome i koji dobro znaju šta je to eksperimentalni nacrt, šta je analiza varijanse, šta je eksperimentalna situacija. Jedan od viđenijih, Dean Radin, magistrirao je električno inženjerstvo i doktorirao psihologiju na Univerzitetu u Ilinoisu. Bio je i profi violinista, i četiri puta predsednik američke Asocijacije parapsihologa koja je formalno vezana za Američku asocijaciju za unapređenje nauke – odakle skeptici nikako da je isteraju. Bio je i kod Opre Vinfri. A većinu života je proveo dokazujući da sve postoji, od telekineze (uticanje na REG, pomaganje robotskoj ruci da pokupi čokoladicu, savijanje kašika...) i telepatije do vidovitosti... Dokazao je, između ostalog, da u kockarnicama ima 2 posto više dobitaka za vreme punog meseca. 

Ipak, naučni dokaz za PK (i parapsihološke fenomene uopšte) možda ne treba tražiti u istraživanjima rado pljuvanih autora čija istraživanja peer-reviewed magazini i ne gledaju – jer su i sprovedena da otkriju postojanje stvari koje „ne može biti“ da postoje. Takav dokaz će, ako ikad, stići iz redovnih istraživanja redovnih fenomena koji, svakako, još uvek kriju mnogo fundamentalnije misterije. Tako je fizičar nobelovac Brian Josephson izjavio da su rezultati istraživanja u kvantnoj fizici proizveli više uverljivih dokaza za postojanje psi-fenomena nego sva dosadašnja istraživanja parapsihooga.

2004. godine, Američka vojska (U.S. Air Force Research Laboratory, Edwards AFB, California) je sponzorisala istraživanje teleportacije (Teleportation Physics Study) pod vođstvom doktora fizike po imenu Eric Davis, a čiji izveštaj je dostupan i na website-u  Federacije američkih naučnika (the Federation of American Scientists) i sadrži i sekciju o PK. Ukratko, tamo piše da je TK samo deo PK, gde ovo drugo uključuje i druge vrste sposobnosti kao što je npr. slavno savijanje kašika („mekšanje“ metala), ubrzavanje ili usporavanje postojećeg kretanja nečega, uključujući i vibracije molekula pa time i hlađenje ili zagrevanje tela („kriokineza“, „pirokioneza“), levitacija, misleno projektovanje slika na fotografski film („thoughtography“) itd.

Sve je to lepo, kazaće čestiti čitalac, ali ako je sve baš tako, zašto onda i dalje nauka tvrdi da to ne postoji, zašto se telekineza ne uči u školi zajedno sa kinetičkom energijom, istorijom, demografijom Kine i ostalim uobičajenim čudima?

Postoji tu jedan problem. Nauka je, kako to kažu, ustrojena kao nomotetska. To znači da pokušava da otkrije i opiše pravila i pravilnosti. Dakle, ono što je opšte i zajedničko za sve pojave u okviru određene klase pojava. I da objasni odnose među takvim pojavama, onako kako se događaju većini. Dakle, interesuju je redovne, a ne vanredne stvari. Interesuje je nešto što se već da predvideti ili izazvati, jer to se onda može i proučavati. Anegdotska iskustva ili sasvim retke i nepredvidive pojave teško da mogu biti predmet objektivnog proučavanja. Ako je, na primer, istinita anegdota iz Indije po kojoj je žena sa lakoćom podigla par tona težak kameni stub da izvuče svoje dete preko kojeg je pao – nauka tu ne može ništa. Može, mislim, da pozove stotinu majki, reprezentativan uzorak, stavi pred njih tegove od po dve tone i kaže – aj’ diži, tričetri sad! Pa da kaže, zamisli da ti je pao preko deteta – aj sad podigni. Može i da stavi lutku deteta pod teg, može eksperimentator privatno da joj preti da će upotrebiti i dete lično – verovatno neće vredeti. I šta – s punim pravom će nauka zaključiti da je, što se nauke tiče, i cela anegdota neistinita. 

Šta se dalje dešava? Neko će se pobuniti, neka romantična duša ili novinar sa njuhom za šokantno, i porazgovaraće sa majkom. Fotografisaće živo dete sa nogom u gipsu, ponosnog oca i porodicu. Svedoci će se kleti da je stub bio tri tone težak, da ga je podigla jednom rukom i odbacila ga kao perce. 

Nešto kasnije, izaći će knjiga. Zvaće se: „Misterije neobjašnjivih čuda nemogućeg“, i postaće bestseler. U njemu će biti i takvih tvrdnji kao, npr, da su naučnici odbacili očigledno, da smatraju da smo svi mi budale, da je sve zavera koja ima za cilj da nas zaglupi i onemoća i porobi i napravi od nas rasu radnika za reptilijance, da je i ta majka u stvari „gray“ reptiloidni vanzemaljac, agent iz Area 51, jedan od njih koji nas vrebaju u dosluhu sa američkom Vladom i nacistima koji se još naoružavaju u ogromnim pećinama na severnom polu.

Na stranu što je sve to možda i istina (ne mislim na reptilijance i naciste – već na ono o zaglupljivanju i zanemoćavanju), naučnici će se gnušati i knjige i žene i deteta i telekineze.

Ipak, stvari se pomeraju, ali za to nisu zaslužni ni nobelovci otvorenog uma ni iskreni pioniri nauke, već najpre – kao što to obično biva, slavni mediski eksponirani slučajevi i šoumeni (čitaj: verovatni prevaranti).

Kao što su, na primer, dvoje kontraverznih, fenomenalnih, jedinstvenih, neverovatnih, prečudesnih, a drugo od njih je i prebogato, psihokinetičara, poznatih pod imenima Nina Kulagina i Uri Geler.

(nastaviće se) 

Vaš,
 alter-naivac

Pročitajte još:

Drugi Hristov dolazak samo na Diskaveriju

Roswell UFO festival

Comments (1)

...
written by heki, April 14, 2008

Moja cerka ima 10 godina i od prekljuce savije kasike,viljuske,elzet kljuceve ko od sale uz pomoc blagog trljanja,bez ikakve upotrebe snage.Ko ne veruje nek uzme elzet kljuc pa neka proba da ga savije.Ja sam po prirodi veliki skeptik ali sad vidim svojim ocima da ipak postoji neka snaga koja bez grejanja i upotrebe ikakve snage krive materijale.Hteo bih samo da dodam da je ono sto radi Uri Geler cistiSou Biznis,ali moja cerka je u subotu gledala emisiju na programu TV2(Madjarska televizija)"Ko ce biti naslednik Urija Gelera" i od tad se sve to desava.Ponavljam jos jednom da mi je iko to pricao ne bih poverovao ali gledam svojim ocima pa me one valjda ne varaju.Ugao savijene kasike od devedeset stepeni valjda nije opticka varka.Pozdrav

Name

Email

Website

Title

Comment

Add Comment