Uri Geller (1946–), izraelac proslavljen svojim sposobnostima da savija ključeve i kašike, pre toga je vio vojnik u izraelskoj armiji (bio i ranjavan) i foto-model. U svet magije se otisnuo kao zabavljač u noćnim klubovima. Ono što ga je izdvojilo među hordama mentalista i mađioničara je, osim nesporne mada ne i jedinstvene veštine, i to što je eskplicitno tvrdio, za razliku od njih, da on svoj escajg savija snagom volje, a ne mađioničarskim trikovima.

Na vrhuncu karijere (70-tih prošlog veka), fascinantni Geler nije izbijao sa televizija i scena širom sveta, savijajući kašike, opisujući skrivene crteže, zaustavljajući ili usporavajući satove itd. Iste, ali baš iste te stvari su radili i mnogi drugi, ali služeći se bednim mađioničarskim trikovima, pa nisu zaradili toliko slave i novca. Od slavnih kašika, savio je i one kojima su jeli John Lennon, John F. Kennedy, Winston Churchill itd. Među brojnim TV šouovima koje vodi, ovde bih izdvojio onaj po nazivom „Sledeći Uri Geler“, u kom on lično traži svog naslednika (Pro7, Nemačka). Slične programe je vodio u mnogim zemljama. Vegetarijanac je, govori nekoliko jezika, napisao je 16 knjiga. Napraviti spisak, pa makar i prikaz poduhvata, vrsta demostracija, dogodovština, skandala i zanimljivosti iz života Urija Gelera je vrlo nezahvalan zadatak, jer taj čovek, zabavljač, mag, prevarant... kako već hoćete, je decenijama bio magnet za medije i neumoljivi generator svog publiciteta. Jedni su se kleli u njegove moći, drugi su mu nudili milion dolara ako pogodi šta drže u kovertu.

Na početku karijere, Uri Geler je u nekoliko navrata dozvolio naučnicima da ispitaju njegove sposobnosti u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Uri je naročito ponosan na studiju Harolda E. Puthoffa i Russella Targa sa slavnog Stanford Research instituta, a posle koje je zaključeno da nečeg tu ima. Čak je Urijeva sposobnost dobila i „naučno“ ime: „Geller-effect“. Slavni skeptik James Randi je praktično išao za njim i demonstrirao iste sposobnosti – kao trikove prevaranata i zabavljača.

Puthoff i Targ su kasnije kritikovani za neprikladnu metodologiju i nedovoljno kontrolisane uslove, a što se tiče „Geler-efekta“, valja naglasiti da postoji još jedan široko prihvaćeni izraz: „Kletva Uri Gelera“ („The Curse of Uri Geller“) – kad bi Uri „predviđao“ sportske rezultate, većina njegovih favorita je gubila utakmice.

Kad se sve sabere, uključujući i nebrojene diskusije u medijima i sudske parnice oko izjava da je prevarant, youtube klipova koji ga razotkrivaju itd, Uri Geler je danas markantan i odmeren stariji gospodin, koji poslednjih godina u inervjuima oprezno izjavljuje da više ne tvrdi da ima paranormalne moći, i dodaje: „.To ne znači da nemam moći, samo više ne idem okolo vičići da su natprirodne“. U februaru 2008. je, za vreme jedne od epizoda šoua „Sledeći Uri Geler“, eksplicitno izjavio da nema paranormalne moći, ali je pritom – namignuo!

Uri je bogat. Vrlo bogat. Ali, njegovo bogatstvo ima svoju manje poznatu stranu, koja prilično usložnjava slučaj. Koliko god da je zaradio uništavajući escajg, to je ništa spram para koje je dobio od velikih rudarskih kompanija u Meksiku i drugde, za koje je pronalazio zlato i naftu. Pare je dobio, i dobija ih i dalje. Dakle, on zlato i naftu nesumnjivo pronalazi. Kako, pitate se? Rašljama, naravno – kako drukčije? Ali, rašljarenje nije današnja tema...

Početkom decembra ove (2008) godine, na 37. Međunarodnoj konvenciji magije u Londonu, Geler je dobio nagradu Services to Magic Award. Nagradu je primio lično, rečima: „Video sam u životu stvari koje ne razumem i ne umem da objasnim. Ja ne umem da savijam kašike kao današnji mađioničari, zapanjen sam kad to vidim, nemam pojma kako to radite. Imao sam ideju i hrabrost da to nazivam paranormalnim, ali u stvari sam samo želeo da budem bogat i slavan, da kupim mami televizor. (...) Nisam zaradio pare savijajući kašike. Pare sam zaradio pronalazeći zlato i naftu. Kako sam tu uspevao... ne znam.“

Naučnici za izvanredne tvrdnje traže izvanredan dokaz. Pitanje je koliko je to fer i u duhu same nauke (pred takvim kriterijumom, mnoge naučne teorije koje se uče u osnovnim školama bi popadale kao zrele trešnje), ali imaju pravo da ga traže, može im se, njihovo je dvorište. Što se telekineze tiče, Geler svakako nije „smoking gun“, ali jedno je sigurno – telekineza i paranormalno su postali deo popularne kulture u dobroj meri zahvaljujući njemu, i „vernicima“ u natprirodne moći je teško da odmere koliko je učinio dobrog, a koliko lošeg. On je u svakom slučaju jedna od figura zaslužnih za pojačano interesovanje nauke za paranormalne tvrdnje, makar i s motivom raskrinkavanja. Druga figura – koju je sociološka pojava zvana Geler lansirala u orbitu – je James Randi, rodonačelnik večitih skeptika, njegov intimni negativ i najveći neprijatelj.

Srećom po vernike (ali i nevernike, iz nekog drugog ugla) Uri Geler je samo najpoznatiji. Najubedljiviji su drugi.

Ninel Sergeyevna (poznatija kao Nina) Kulagina (1926–1990) je Ruskinja koju su – zbog telekinetičkih sposobnosti – njeni sunarodnici naučnici Sovjetskog saveza čitavih dvadesetak godina podvrgavali najozbiljnijim ispitivanjima. U javnosti dugo predstavljana pod pseudonimom Nelya Mikhailova, Nina nije nastupala u noćnim klubovima, nije bila markantna, nije snimila film, nije se rukovala s predsednicima, nije zaradila para, nije bila foto-model niti je našla zlato.

Kad je počela opsada Lenjingrada, Nina je bila 14-godišnjakinja. Ubrzo se prijavila u Crvenu armiju i većinu od 900 dana bitke za rodni grad provela u tenku T-34 kao radio-operater. Teško je ranjena artiljerijskom vatrom, ali je preživela, udala se i rodila sina.

Kako je, navodno, sama rekla, bila je oduvek svesna svojih neobičnih sposobnosti. Kad bi bila besna, posuđe oko nje se razbijalo. Uvek je znala šta drugi ljudi imaju u džepovima. Pred bolesnim ljudima su joj slike njihovih bolesnih organa pojavljivale pred očima. Navodno je lečila rane stavljajući ruku iznad njih, i „videla“ boje prstima (čime je i privukla pažnju naučnika 1964. godine, dok se u bolnici oporavljala od nervnog sloma pletući i vukući konce iz korpice bez gledanja).

Crno-beli filmovi, na kojima se vidi kako Kulagina bez dodirivanja pomera čaše, olovke, šibice, igle kompasa i slično, odavno su slavni, i mogu se lako pronaći na internetu. Skeptici su, naravno, naglašavali da je sve to moguće izvesti i pomoću skrivenih končića, magneta, ogledala i slično, kao i da su sovjetske vlasti svakako imale interes da preteruju i – što ne reći – lažu kad je u pitanju njihov nacionalni (pardon, socijalistički) ponos u to vreme – što će reći u vreme hladnoratovske propagande. Ipak, svet je bio zadivljen, a filmovi su često tumačeni i kao dokaz rasplamsanog „Psi“ rata između supersila, povrh rata u naoružanju, trke u svemir itd.

Biolog Edward Naumov je jedan od prvih naučnika koji su pokazali interesovanje za Kulagionu i razbacao drvca šibice po stolu pred njom. Nina je, kao i uvek pre eksperimenata, zahtevala period meditacije. Znala je da je spremna, po njenim rečima, kad bi osetila oštar bol u kičmi i kad bi joj se zamaglilo pred očima. Onda je podigla ruke, zadrhtala s naporom, i šibice se, onako đuture, krenule ka ivici stola – dok nisu sve popadale.

Počev od 1968. godine i prve Međunarodne parapsihološke konferencije u Moskvi, nekolicini zapadnih naučnika je dozvoljeno da uživo vide i posmatraju Ninu Kulaginu. Dve godine kasnije, američki istraživač William A. McGary je opisao seansu tokom koje je Nina naterala nekoliko manjih objekata da se pomere preko velikog trpezarijskiog stola. Gaither Pratt sa Univerziteta u Virdžiniji je tvrdio da Nina pomera objekte najrazličitijih materijala, da se pomeraju sporo i konstantno. Zapadni naučnici su insistirali da su preduzeil sve mere da spreče korišćenje magneta ili končića.

Među ozbiljnim naučnicima koji su testirali Ninine sposobnosti je i čeh Dr. Zdenek Rejdak, i lekari Dr. J.S. Zverev, i Dr. Sergeyev. Detaljno su je pregledali, koristeći i instrumente koji su pokazali da ona sa sobom (ili u sebi) nema nikakve magnete ili druge skrivene objekte, neprestano su je primoravali da menja mesto za stolom, temeljno su pregledali i sto, prošetali uz njeno telo kompasom, naterali je da dobro opere ruke i to pod nadzorom... Pošto se koncentrisala, Nina je „voljom“ okrenula iglu kompasa desetak puta (zagrevanje), potom i ceo kompas sa sve kutijom, kutiju šbica sa 20-tak šibica, cigaretu koju je Zdenek potom iskidao da proveri ima li šta sumnjivo unutra... na kraju ju je ponovo detaljno pregledao doktor.

U jednom od moskovskih testova, Kulagina je demonstrirala svoje sposobnosti na nekoliko ne-magnetnih objekata zatvorenih u kocki od pleksiglasa. Letele su i loptice za stoni tenis, a lekar V.F. Shvetz je tvrdio da je posmatrao Kulaginu kako čini da se dogovorena slova ili konture slika pojave na foto papiru („thoughtography“ ili „mislografija“ – amerikanci su imali svog „mislografa“ po imenu Ted Serios). Da sve bude još luđe, na njenim rukama su se povremeno pojavljivale ničim vidljivim izazvane opekotine, a i odeća joj se povremeno palila. Jednom prilikom, tokom televizijske demonstracije, Kulagina je na odeći izvesnog evropskog TV novinara napravila veliku jarkocrvenu fleku. Prosipali su živo jaje u vodu na dva mestra od nje, ona je odvajala žumance od belanceta, a jednom ih je i ponovo spojila...

Najslavniji je verovatno lenjingradski eksperiment iz 1970, kad je zamoljena da pokuša da utiče na ćelije organizma, tkiva i organe. Žablje srce je kucalo plutajući u rastvoru, a Nina ga je, po komandi, ubrzala, usuporila, zaustavila.

Britanski fizičar Benson Herbert i njegob kolega Manfred Cassirer su među retkim zapadnjacima kojima je dozvoljeno da organizuju i sprovedu potpuno samostalna ispitivanja. 1973. godine im je dato da u hotelskoj sobi u Lenjingradu urede sebi laboratoriju po želji (ulazak u moskovske laboratorije nije dolazio u obzir). Jedan od ključnih eksperimenata je organizovan sa hidrometrom – u uspravnoj tubi punjenoj slanom vodom je plutala staklena kugla. Uređaj je zatvoren i zaštićen od uticaja končića ili drugih trikova. Nina je trebalo da pomeri kuglu dovoljno da oni mogu da izmere snagu njene „psihičke sile“.

Kulagina je stigla, ali samo da bi saznali da je bolesna i da se ne oseća sposobnom da učestvuje. Naučnici su bili razočarani, ali kad je Nina videla hidrometar, bila je fascinirana. Uspela je da sasvim malo pomeri kuglu u tubi, pa je sela da se odmori u stolici par metara od uređaja.

Naučnici se kunu da su nekoliko puta prošetali između nje i hidrometra dok se odmarala. Onda su primetili da intenzivno fiksira uređaj očima. Odjednom, podigla je ruke, i kugla je krenula... Naučnici se kunu da nije bilo nikakvih vlakana, da jednostavno nije bilo načina da postigne efekat bilo kakvim trikom.

To je bio poslednji put da je zapadnjacima dovoljeno da vrše samostalna ispitivanja na Kulaginoj. Ali, Rusi su nastavili do 1984. godine, uključujući i takve moskovske ustanove kao što su Institut za preciznu optiku i mehaniku i Istraživački institut za radio inženjering i tehnologiju.

Nikada, ni u jednoj studiji, zapadnoj ili ruskoj, nije utvrđen ni najmanji trag prevare, upotrebe magneta, konca, ogledala....

Niz naučnih ustanova i naučnika s kredibilitetom koji su ispitivali Ninu Kulaginu je dugačak. Ipak, osim fascinantnih crno-belih filmova, detaljnih naučnih izveštaja objavljenih u naučnim magazinima jednostavno nema. Podatke o ispitivanjima imamo iz knjiga i izjava naučnika tog vremena, iz izveštaja zapadnjaka koji su im svedočili i iz člancima koji su objavljivani u nenaučnim publikacijama, tačnije u popularnim novinama koje je čitao narod. Zašto? Pa, ako sama Nina i nije bila propaganda, to sigurno jeste. Sasvim je razumljivo da detaljne studije i opisi stanja njenog mozga tokom demonstracija (npr. EEG), kao potencijalna državna-vojna-kakva god hoćete tajna, svakako nisu bili za javnost, ali da same njene sposobnosti istovremeno – iz razloga propagande – svakako jesu. U naučni magazin ne idu članci bez temeljne obrade stvari i preciznog prikaza metodologije i rezultata svih ispitivanih aspekata. U popularne magazine idu.

Da nije sve tako jednostavno, treba reći da njeni najveći kritičari nisu bili ni zapadni skeptici ili frustrirani svetski parapsiholozi kojima je uglavnom dozvoljeno samo ograničeno posmatranje, već lično moskovska Pravda, neprestano je nazivajući prevarantom jer – psihokineza je nemoguća – i sve je radila magnetima i nekim tankim vlaknima, varajući naivne naučnike. Kako je uspevala da magnetom pomera jaje, šibice, staklo i drugo, pa još i iza pleksiglasa, nije objašnjeno.

Već 1970, Nina je patila je od niza tegoba, a ceo endokrini sistem joj je zakazivao. Sve ju je godinama bolelo, gubila je koordinaciju, mutilo joj se u glavi. Gubila je čulo ukusa, kao i po kilogram-dva telesne mase za pola sata seanse.

Na sahrani je slavljena kao heroj odbrane Lenjingrada. Ali, njena kasnija žrtva za domovinu bila je mnogo veća. Jer, ako je priča o Nini iole istinita, onda je tih 20-tak godina ispitivanja bilo ništa drugo do – njena žrtva za nauku. U ovom slučaju, na žalost nas „vernika“, za nauku svoje domovine.

Džedaj ne koristi silu za napad već za znanje i odbranu (učitelj Joda)

Ja jesam parapsiholog-amater, ali pisati o telekinezi a ne pomenuti jogina Swami Ramu je u najmanju ruku diletantski. Swami je poznat pre svega po tome što je svesno kontrolisao rad svog srca, krvni pritisak i telesnu temperaturu, ali u jednom eksperimentu (Menninger psihijatrijska klinika, 1970) telekinetički je pomerio dve spojene igle za pletenje, dvaput za po metar i po. Od prisutnih naučnika, jedan je izrazio sumnju da su strujanja vazduha u sobi ipak nekako odgovorna za fenomen, iako je Swami na licu nosio masku (da ne može dahom), i iako su svi mogući izvori promaje u sobi bili zatvoreni, i sve op protokolu. Pa kako onda vazduh, pitali su ga. Nekako, rekao je taj.

Koliko znamo, brojni psihokinetičari su demonstrirali svoje sposobnosti pred brojnim naučnicima i osobljem ozbiljnih institucija, pred fiozičarima, lekarima, inženjerima, oficirima vojske...s manje ili više uspeha. Toliko znamo. Koliko ne znamo – nije nam poznato. Možda je i bolje tako.

Ako je PK ili TK i realan fenomen, onda je svakako veoma redak. Kad bi neka od supersila pokušala da stvori armiju specijalaca ili tajnih agenata sa psihokinetskim sposobnostima, naišla bi na problem: ljudi sa takvim moćima (ako je uopšte ima) je vrlo malo, moć nije ni približno razorna kao uobičajena sredstva pomeranja objekata (rukom, nogom, kamionom, teretnim helikopterom, raketnim pogonom, rafalom iz automatskog oružja...) , a ako se ta sposobnost i može razviti vežbom, teško je poverovati da bi, posle života posvećenog meditaciji, jogi i duhovnim vežbama, neko i dalje želeo da bude tajni agent. Swami Rama svakako ne bi.

Jer, iako jogi i jedi (džedaj) nije isto, učenje džedaja je takođe pre svega duhovno i pacifističko, a moći služe ličnom spiritualnom usponu (što ilustruje i gornji citat), a ne dohvatanju rolne toalet-papira sa veš mašine.

Na poslednjem popisu u Velikoj Britaniji, dovoljan broj građana se izjasnio kao pripadnik Jedi religije da mogu da osnuju versku zajednicu. Jedi Crkva je osnovana u Engleskoj, ali i na Novom Zelandu. Obuka podrazumeva meditaciju, rukovanje svetlosnom sabljom i učenje doktrine.

Da li postoji PK?

Kako bih rekao – ništa od navedenog u tekstovima ja nisam lično video. Da i jesam, i da napišem da jesam, ništa nam ne bi vredelo – sve dok i ti, dragi čitaoče, nisi video sam. A da i jesi video sam, opet bi to bilo samo tvoja lična stvar, jer ako bi o tome progovorio, rizikovao bi da ispadneš budala. Jer svaki čovek je svašta video, uključujući i mađioničarske tačke i fenomen poznat kao fatamorgana, pa zna da su ga oči varale.

Nauka, kažu, traži „smoking gun“, neoborivi dokaz po njihovoj volji. „Extraordinary claims require extraordinary evidence“ (Marcello Truzzi je to rekao, ne Carl Segan). A kad Nina učini da se kugla u hidrometru pokrene, onda je problem što je to bila hotelska soba, a ne američka laboratorija. Kada Swami Rama mislima pokrene igle za pletnje, u sred ugledne klinike pred uglednim doktorima sa velikim platama, pod njihovim uslovima, onda je to „nekako vazduh“. Mora se i priznati, nije im lako. Ako prihvate nešto za „extraordinary evidence“, previše rizikuju. Previše je prevaranata, prevelika je plata, objašnjenja ni na vidiku. Ja to razumem. Lako je meni da ovde pišem šta hoću. Decenije školovanja se ne bacaju niz vetar tek tako. Nek ih baci neko drugi. A oni koji ne rizikuju reputaciju – dakle nisu naučnici – nisu merodavni jer – nisu naučnici.

Prirodna nauka je nomotetska – ona utvrđuje pravila i pravilnosti, zakone i zakonitosti. Bavi se velikim brojevima, stvarima proverljivim i merivim, dakle takvim koje je moguće po volji izazvati ili predvideti. Idiosinkratične pojave – one jedinstvene, neponovljive, onakve kakve su njihovoj unikatnosti – su eventualno predmet primenjenih disciplina kao što su neke od psihoterapija (gde se pojedinac tretira kao jedinstvena jedinka a ne kao dijagnoza iz fijoke).

Nauka nas je nomotetskim pristupom mnogo zadužila. Ali, neke joj stvari sasvim sigurno izmiču. Ko pogodi cilj, promaši sve ostalo.

Ako je PK realno postojeća sposobnost, to nam govori da smo mi ljudi više nego što mislimo o sebi, posmatrano od ponedeljka do petka i od plate do plate, od piva do piva, od vesti do vesti na televiziji. Bilo bi do sjajno, znati da u sebi nosimo moć bogova, da imamo potencijal za čuda. Slutili bismo da naša svest nije tek nusproizvod evolucije, da nismo samo bedna hrpa ćelija zgrudvana milionima godina slučajnosti koje nam, bez ikakve stvarne svrhe, omogućuju da efikasnije preživljavamo i množimo se – opet bez ikakve stvarne svrhe.

Od tvrdokornog skepticizma, mene mnogo više užasava činjenica da bi nekome TO bilo SVEJEDNO.

Vi ostali, za početak uradite online test.

I nemojte da se razočarate ako ne uspete.

Kao što je u jednoj od knjiga napisao pokojni Artur Klark: „Ko kaže da um ne može moćima svoje volje da pomeri materiju? A šta se onda u stvari dešava kad ja poželim da pomerim svoj mali prst?“

Čuda su svuda oko nas.

Vaš Alter-naivac

Comments (2)

:)
written by AnaL, May 02, 2009

ne prodjoh test ali je tekst super zanimljiv

...
written by Preobraceni skeptik, August 01, 2009

Postovani,
razumem skepticizam koji vlada kada su ovakve pojave u pitanju, medjutim kada se desi da se vama licno tako nesto dogodi ( tj. dogadja ) onda se zapitate gde su granice ljudskih sposobnosti. Svakako, takve moci ne bih povezivala sa bozanskim uticajem, vec sa nekom vrstom energije koju svako od nas verovatno poseduje.

Name

Email

Website

Title

Comment

Add Comment